{"id":3847,"date":"2024-11-13T14:42:21","date_gmt":"2024-11-13T14:42:21","guid":{"rendered":"https:\/\/artandscience.rs\/?p=3847"},"modified":"2025-02-24T12:17:54","modified_gmt":"2025-02-24T12:17:54","slug":"tehnologija-nikada-nije-neutralna","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/3847\/","title":{"rendered":"Intervju: Vladan Joler – Tehnologija nikada nije neutralna"},"content":{"rendered":"

\u201eMislim da je jedan od na\u0161ih najve\u0107ih problema u savremenom dobu to \u0161to ne mo\u017eemo da defini\u0161emo te nove vrste kontrole, nove vrste eksploatacije, nove radne odnose koji se uspostavljaju. I moje mape upravo o tome govore, sa vi\u0161e ili manje uspeha\u201c<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Razgovarao: \u0110or\u0111e Petrovi\u0107<\/em><\/p>\n\n\n\n

Po\u010detkom septembra ove godine, u Lincu je odr\u017ean Festival Ars Elektronika, najve\u0107i svetski festival novomedijske umetnosti. U izuzetnoj konkurenciji, jedno od najzna\u010dajnijih priznanja \u2013 Velika nagrada za umetni\u010dko istra\u017eivanje u kategoriji S+T+ARTS projekata \u2013 zavr\u0161ilo je u rukama novosadskog vizuelnog umetnika dr Vladana Jolera. Nagra\u0111eni rad Calculating Empires: A Genealogy of Power and Technology <\/mark><\/a><\/em>(1500\u20132025), koji je plod zajedni\u010dke saradnje dr Jolera i australijske istra\u017eiva\u010dice Kejt Kraford, kriti\u010dki ispituje odnos izme\u0111u tehnologije i mo\u0107i tokom poslednjih pet vekova. Calculating Empires<\/em> je 24 metara dug i tri metra visok vizuelni manifest koji nam nudi nov na\u010din sagledavanja dana\u0161njih sistema kontrole, uranjaju\u0107i nas u pro\u0161lost, od kolonijalizma i nastanka evropskih imperija do savremenih tehnolo\u0161kih kompanija i modela ve\u0161ta\u010dke inteligencije.<\/p>\n\n\n\n

Pored toga \u0161to je umetnik, dr Joler je istra\u017eiva\u010d i redovni profesor na Odseku za nove likovne medije Akademije umetnosti u Novom Sadu, i gostuju\u0107i predava\u010d na mnogim svetskim univerzitetima. U njegovom umetni\u010dkom radu ukr\u0161taju se vizuelna umetnost, nauka, tehnologija i ljudska prava, a posebno je prepoznatljiv po karakteristi\u010dnom vizuelnom predstavljanju podataka koje on naziva \u201emapama\u201c. Svoje radove dr Joler je izlagao na vi\u0161e od stotinu me\u0111unarodnih izlo\u017ebi, a neke od njih, kao \u0161to je Anatomy of AI system<\/em>, nalaze se u kolekcijama najpoznatijih svetskih muzeja, poput Muzeja moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku, Muzeja Viktorije i Alberta u Londonu i Ars Elektronika centra u Lincu. Osniva\u010d je SHARE fondacije, koja se bavi za\u0161titom ljudskih prava i sloboda u onlajn prostoru, a bio je i dugogodi\u0161nji kreativni direktor muzi\u010dkog festivala EXIT u Novom Sadu.<\/p>\n\n\n\n

Povodom osvajanja presti\u017ene nagrade na ovogodi\u0161njem Festivalu Ars Elektronika, sa dr Jolerom smo razgovarali o njegovom radu Calculating Empires, o specifi\u010dnom jeziku mapa koji koristi u svojim radovima, neutralnosti tehnologije i tome \u0161ta obi\u010dan pojedinac mo\u017ee da uradi spram dana\u0161njih mo\u0107nih sistema kontrole.<\/p>\n\n\n\n

\"\"
Izvor: Ars Electronica; foto: vog.photo<\/figcaption><\/figure>\n\n\n\n

Kako ste do\u0161li na ideju da se, zajedno sa Kejt Kraford, upustite u tako ambiciozan poduhvat kao \u0161to je Calculating Empires? Koliko vam je vremena bilo potrebno za realizaciju?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Kejt i ja smo 2018. objavili jednu drugu mapu koja se zove Anatomy of AI System<\/em><\/mark><\/a>. Tada smo i po\u010deli da sara\u0111ujemo. Ova mapa bavila se materijalnim aspektom ve\u0161ta\u010dke inteligencije i \u010ditavom infrastrukturom koja je neophodna za razvoj Amazonovog virtuelnog AI asistenta Aleksa. Drugim re\u010dima, predstavljala je produ\u017eenu anatomiju jednog ure\u0111aja \u2013 od neophodnih materijala, ruda, pa sve do Periodnog sistema elemenata i eksploatacije ljudskog rada. Po\u0161to smo odlu\u010dili da nastavimo saradnju, \u017eeleli smo da odemo korak dalje. Hteli smo da nastanak i razvoj savremenih sistema ve\u0161ta\u010dke inteligencije sagledamo iz jedne dublje istorijske perspektive. Odlu\u010dili smo da \u0107emo po\u010deti istra\u017eivanje od 1500. godine kako bismo ispitali kakve su sve tehnologije i ideje prethodile dana\u0161njim mehanizmima kontrole, kakav je, recimo, AI model za prepoznavanje lica. Onda smo po\u010deli sa radom, \u0161to je bilo pre otprilike \u010detiri ili pet godina. \u010cetiri godine smo crtali ovu mapu. Onda je ona vremenom postala deo projekta Knowing Machines, koji se tako\u0111e dubinski bavio istra\u017eivanjem treninga deta-setova za ve\u0161ta\u010dku inteligenciju. Na kraju smo sve to uklopili u jednu pri\u010du.<\/p>\n\n\n\n

Ceo rad Calculating Empires: A Genealogy of Power and Technology (1500\u20132025) Vladana Jolera i Kejt Kraford mo\u017eete videti na slede\u0107em<\/mark> LINKU.<\/mark><\/em><\/p>\n\n\n\n

Mapa Calculating Empires<\/em> prote\u017ee se na impresivnih 24 metra du\u017eine i tri metra visine. Kako ste je strukturirali?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Ona je podeljena na \u010detiri segmenta, \u010detiri C: Communication, Classification, Computation <\/em>i Control<\/em>. Za\u0161to? Zato \u0161to ako rastavi\u0161 proces stvaranja nekog visokotehnolo\u0161kog proizvoda, koji je baziran na ve\u0161ta\u010dkoj inteligenciji, do\u0107i \u0107e\u0161 do tri va\u017ena momenta. Prvi je komunikacija, a odnosi se na razli\u010dite vrste medija koji slu\u017ee kao nosioci podataka na kojima se obu\u010dava neki AI model. Re\u010d je o materijalu, o svemu onome \u0161to spada u arheologiju medija: fotografije, zvu\u010dni i video zapisi, knjige itd. Drugi korak je klasifikacija. Jednom kada su prikupljeni podaci, sledi proces njihove klasifikacije. Na kraju dolazi tre\u0107i korak, proces kompjutacije, u kom se uz pomo\u0107 nekog sistema za ra\u010dunanje klasifikovani podaci kompresuju u taj AI model. Nakon ova tri momenta sledi dodatni, \u010detvrti, a to je kontrola, koja nam govori o tome na koji na\u010din su ti modeli ili visokotehnolo\u0161ki proizvodi integrisani u razli\u010dite sisteme kontrole. To je bila neka po\u010detna ideja. Onda je to vremenom, tokom te \u010detiri godine, preraslo u jednu ogromnu mapu.<\/p>\n\n\n\n

\"\"
Izvor: Ars Electronica; foto: vog.photo<\/figcaption><\/figure>\n\n\n\n

To je jedan prostor u kom su informacije kondenzovane, koji odjednom postaje svet za sebe. U taj prostor mo\u017ee\u0161 da u\u0111e\u0161 i jednostavno odabere\u0161 put kojim \u0107e\u0161 da se kre\u0107e\u0161 i promi\u0161lja\u0161 istoriju. Ono \u0161to je nama bilo bitno je da ta mapa zahteva vreme. Ona je toliko obimna i toliko je velika da ne mo\u017ee\u0161 da je savlada\u0161 za nekoliko minuta. I to je ono \u0161to ovu mapu danas, kada svi \u017eive mnogo brzo i nikad nemaju vremena, \u010dini vrlo subverzivnom. Subverzivna je \u010dak i u tom smislu da smo mi u njeno stvaranje ulo\u017eili toliku koli\u010dinu vremena. A posebno mi je drago \u0161to ona nije proizvod ve\u0161ta\u010dke inteligencije, nije vizualizacija podataka, nego je prakti\u010dno od po\u010detka do kraja ru\u010dno crtana. Kad ka\u017eem ru\u010dno, mislim na kompjuteru, ali nije ne\u0161to \u0161to je nastalo automatskim procesuiranjem podataka, nego smo svaku ta\u010dku, jednu po jednu, ucrtavali, gledali i razmatrali \u0161ta jo\u0161 treba da se na\u0111e na na\u0161oj mapi. Tako da mi je sam taj proces stvaranja veoma va\u017ean.<\/p>\n\n\n\n

Va\u0161e mape su jedna vrsta narativa koji nije linearan, ve\u0107 je nekako disperzivan, grana se u vi\u0161e smerova i na posmatra\u010du je da odabere put kojim \u017eeli da se kre\u0107e. Kao u detektivskoj pri\u010di koja se nikad ne zavr\u0161ava, jedan trag vodi do drugog, razotkrivaju se skrivene veze izme\u0111u savremene tehnologije i mra\u010dnih ideja iz pro\u0161losti, ali nikad do kraja. Dosta toga ostaje otvoreno.<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Jeste. Zato ja obo\u017eavam mape kao oblik izra\u017eavanja, ba\u0161 zato \u0161to nisu linearne. Poslednjih desetak godina se bavim isklju\u010divo mapama kao formom. Mislim, naravno, na ono \u0161to ja nazivam mapom, odnosno na ono \u0161to crtam. Ona predstavlja, u stvari, jedan nelinearan prostor koji omogu\u0107ava posmatra\u010du da napravi neku svoju pri\u010du. Po\u0161to verovatno ne\u0107e \u010ditati redom svaki natpis, nego \u0107e tra\u017eiti neki svoj put. Primetio sam da poslednjih godina sve ve\u0107i broj ljudi ima problem sa \u010ditanjem du\u017eih narativnih formi. Neki ljudi su mi se \u010dak zahvaljivali na tome \u0161to su im moje mape pomogle da razumeju neke stvari, jer imaju, recimo, problem sa disleksijom, \u010ditanjem, ili im je naprosto vizuelna komunikacija mnogo prijem\u010divija.<\/p>\n\n\n\n

<\/p>\n\n\n\n

\n
\n

\u201eVeza izme\u0111u tehnologije i kontrole nije ni\u0161ta novo. Ona postoji od po\u010detka, od prvog dana, \u0161to se mo\u017ee potkrepiti mno\u0161tvom primera. Gutenbergova presa je, recimo, ujedno dovela do cenzure, do stvaranja autorskih prava, do gomile drugih stvari, jer pojava svake tehnologija sa sobom ra\u0111a jedan novi prostor. I taj prostor postaje neka vrsta rati\u0161ta za razli\u010dite interese\u201c<\/code><\/mark><\/p>\n\n\n\n

<\/p>\n<\/blockquote>\n<\/blockquote>\n\n\n\n

Esej je, kao uostalom i film i podkast, u ve\u0107ini slu\u010dajeva linearan, ima po\u010detak i kraj. Zato mislim da je mapa mnogo otvorenija forma u odnosu na njega. Mada, svaki put kada objavimo neku mapu, mi zajedno s njom objavimo i prate\u0107i esej, koji treba da pomogne ljudima da se lak\u0161e orijenti\u0161u dok je posmatraju. Ali, opet, i ta vrsta eseja, prema mom mi\u0161ljenju, na kraju smanjuje mogu\u0107nost slobode \u010ditanja. Mnogo mi je dra\u017ee kad ljudi jednostavno, bez ikakvih instrukcija i predznanja, stanu ispred mog rada i interpretiraju ga na svoj na\u010din. Skoro sam bio u Njujorku, pa smo ponovo i\u0161li da vidimo tu na\u0161u postavku u Muzeju moderne umetnosti (MoMA). Bilo mi je veliko u\u017eivanje da stojim po strani i slu\u0161am \u0161ta ljudi govore, kako oni vide taj rad. Ponekad vide stvari koje meni nikad ne bi pale na pamet, a opet su deo pri\u010de koja se krije unutar mape. Tako da je to stvarno vrlo uzbudljiva forma.<\/p>\n\n\n\n

Slavoj \u017di\u017eek ka\u017ee da se sada ose\u0107amo slobodnima jer nam nedostaje pravi jezik da izrazimo svoju neslobodu. Da li su mape koje koristite u va\u0161em radu jedna vrsta jezika koja poku\u0161ava da izrazi tu neslobodu?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Apsolutno. Sve kartografije koje sam do sad radio bile su na\u010din da poku\u0161am da razumem savremene oblike kontrole. Ne samo kontrole, nego da razumem fabriku uop\u0161te, \u0161ta ona jeste, kakvi su odnosi rada i eksploatacije uspostavljeni izme\u0111u kompanija i obi\u010dnih ljudi, kao i brojnih drugih aktera u pri\u010di. Ove mape su za mene bile put u neku vrstu detektivskog istra\u017eivanja tehnologije, na osnovu koga stvaram vizuelni prikaz. Ovaj prikaz koristim da bih, na prvom mestu, sam razumeo koje se sve vrste kontrole kriju u njemu. Na kraju, to mo\u017eda pomogne i drugim ljudima da do\u0111u do sli\u010dnih ili \u010dak novih uvida. Mislim da je jedan od na\u0161ih najve\u0107ih problema u savremenom dobu to \u0161to ne mo\u017eemo da defini\u0161emo te nove vrste kontrole, nove vrste eksploatacije, nove radne odnose koji se uspostavljaju. I moje mape upravo o tome govore, sa vi\u0161e ili manje uspeha.<\/p>\n\n\n\n

Kroz Calculating Empires<\/em> mo\u017eemo da vidimo kako su ti sistemi kontrole zapravo oduvek postojali. Veza izme\u0111u tehnologije i kontrole nije ni\u0161ta novo. Ona postoji od po\u010detka, od prvog dana, \u0161to se mo\u017ee potkrepiti mno\u0161tvom primera. Gutenbergova presa je, recimo, ujedno dovela do cenzure, do stvaranja autorskih prava, do gomile drugih stvari, jer pojava svake tehnologija sa sobom ra\u0111a jedan novi prostor. I taj prostor postaje neka vrsta rati\u0161ta za razli\u010dite interese. Da li je to dr\u017eava koja \u017eeli da novu tehnologiju iskoristi da ne\u0161to kontroli\u0161e ili kapital koji \u017eeli da samo raste, raste, raste. Ali svaka tehnologija donosi sa sobom neku formu mo\u0107i, koja je kroz istoriju \u010desto kori\u0161\u0107ena u svrhu kontrole. I tu sad ima na hiljade primera. Recimo, prvo masovno fotografisanje ljudi de\u0161avalo se po zatvorima. Prva masovna upotreba testova za inteligenciju zabele\u017eena je u kasarnama i na granicama.<\/p>\n\n\n\n

\"\"
Detalj iz rada Calculating Empires: A Genealogy of Power and Technology (1500\u20132025)<\/em> Vladana Jolera i Kejt Kraford<\/figcaption><\/figure>\n\n\n\n

Ili, uzmimo za primer istoriju klasifikacije. Pre pravljenja ove mape nisam toliko razmi\u0161ljao o sistemima klasifikacije. Prva asocijacija na to nam je nauka, jer ona stalno klasifikuje stvari. \u0160vedski biolog Karl Line klasifikuje biljke, ali onda u jednom momentu pre\u0111e i na ljude i ka\u017ee: postoji pet vrsta ljudi. Jedna od prvih rasnih teorija proiza\u0161la je iz njegovog istra\u017eivanja, koje se jeste, pre svega, bavilo biljkama, ali \u010dim se pre\u0161lo na klasifikaciju ljudi to je odmah postalo jedna vrsta sistema kontrole. I kad krene\u0161 dalje da razmotava\u0161 ovu pri\u010du do\u0111e\u0161 do toga da su neke rane rasne teorije, koje su klasifikovale ljudska bi\u0107a, \u010desto slu\u017eile kao na\u010din opravdanja za razli\u010dite forme eksploatacije. To se, naravno, de\u0161avalo paralelno sa kolonijalnom ekspanzijom, pa su nastojali da na\u0111u na\u010din da klasifikuju ljude da bi opravdali za\u0161to sad odjednom ti drugi ljudi imaju mnogo manja prava od ovih prvih. I ukoliko u\u0111e\u0161 dublje u istoriju klasifikacije, ti shvata\u0161 da se u njoj konstantno doga\u0111aju gre\u0161ke, ali da ona nastavlja da se koristi u slu\u017ebi sistema mo\u0107i ili kontrole.<\/p>\n\n\n\n

Na klasifikaciju se oslanja i ve\u0161ta\u010dka inteligencija.<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Ako pogledamo \u0161ta je AI, ona je automatizacija klasifikacije. Jedan veliki deo ve\u0161ta\u010dke inteligencije bavi se, u stvari, samo klasifikacijama. Ovo je lice, ovo je drvo, ovo je ku\u0107a, a ono je ulica itd. A da bismo mogli da vr\u0161imo klasifikaciju, mora da postoji neka matrica klasifikacije koja je, sama po sebi, forma kontrole. Kad se dublje zadre u ovu temu mo\u017ee da se vidi i koliko mogu da budu problemati\u010dni AI modeli za prepoznavanje emocija. Ja ne mogu da znam da li je Darvin sa zlom namerom napisao knjigu u kojoj je tvrdio da su ljudske emocije univerzalne i da mo\u017ee\u0161 da ih prepozna\u0161 po izrazu lica. Me\u0111utim, iako se ova teorija odavno pokazala kao potpuno pogre\u0161na, danas postoje sistemi ve\u0161ta\u010dke inteligencije za detekciju emocija koji su zasnovani upravo na takvim idejama. I kad malo dublje zaronimo u istoriju ovih sistema i probamo da i\u0161\u010deprkamo odakle ideje na kojima se oni baziraju dolaze, \u0161to smo Kejt i ja radili u Calculating Empires<\/em>, ispostavi se da \u010desto dolaze sa potpuno pogre\u0161nih, pa \u010dak i zastra\u0161uju\u0107ih mesta. To mo\u017ee biti eugenika, frenologija ili neka druga teorija koja je kori\u0161\u0107ena za opravdanje kolonijalne eksploatacije. Jedan od veoma va\u017enih zaklju\u010daka do kojih sam do\u0161ao posle ovog vrlo dubokog \u201ekopanja\u201c po istoriji odnosa tehnologije i mo\u0107i jeste da kada sistemi za klasifikaciju krenu da se primenjuju na ljudima, to veoma \u010desto zavr\u0161i u neeti\u010dkim formama upravljanja ili kontrole. Recimo, neki od najneprednijih modela ve\u0161ta\u010dke inteligencije za prepoznavanje emocija ili lica i dan-danas se koriste na granicama ili u sklopu policijskih i vojnih sistema.<\/p>\n\n\n\n

\n

\u201eUvek se ponavlja isti obrazac: prvo tehnologija stvara teritoriju, teritorija postaje resurs, za resurs se takmi\u010de igra\u010di, zatim pobednik uspostavlja monopol nad teritorijom, \u0161to na kraju zavr\u0161ava u uspostavljanju neke vrste hipermo\u0107i i kontrole. To je ono \u0161to se desilo i sa internetom\u201c<\/code><\/mark><\/p>\n<\/blockquote>\n\n\n\n

\n

<\/p>\n<\/blockquote>\n\n\n\n

Tehnologija, me\u0111utim, ima jednu vrstu dvostrukog karaktera. Nije sporno da se od svojih po\u010detaka koristila u svrhe kontrole, ali bi trebalo re\u0107i da je omogu\u0107ila i razli\u010dite vrste oslobo\u0111enja \u010doveka. U tom smislu, \u010desto se mo\u017ee \u010duti kako je tehnologija neutralna. Kako vi gledate na to?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Ako dekonstrui\u0161emo bilo koju tehnologiju, recimo, dru\u0161tvenu mre\u017eu Instagram, neko je morao da odredi sve te forme koje se nalaze unutar njegovog interfejsa, \u010dime je definisao pravila igre i ono \u0161to \u0107e ona proizvesti. Kada se pojavio Instagram sa svojim kvadratnim interfejsom, radovi mojih studenata odjednom su poprimili upravo takvu formu. Ranije je obi\u010dno dominirala forma tzv. zlatnog preseka, odnosno papira ili slike i sve je bilo podre\u0111eno tome. Zatim se pojavljuje kvadratni intefejs i on po\u010dinje da proizvodi druga\u010dije posledice. Tehnologija, u tom smislu, nikad nije neutralna, zbog toga \u0161to ona svojom materijalno\u0161\u0107u, svojim interfejsom odre\u0111uje \u0161ta s njom mo\u017ee\u0161 da napravi\u0161. Drugim re\u010dima, ona svojim oblikom i postojanjem defini\u0161e \u0161ta je mogu\u0107e i \u0161ta nije mogu\u0107e. Stoga razli\u010dite tehnologije omogu\u0107avaju razli\u010dite stvari. Me\u0111utim, u na\u0161em radu probali smo da poka\u017eemo da tehnologija ne samo da nije sama po sebi neutralna, ve\u0107 se uvek nalazi u jednom \u0161irem sistemu ideologije, vrednosti i pravila igre, kakav je danas, recimo, neoliberalni kapitalizam. Kad imate takav \u0161iri okvir, tehnologija \u0107e uvek na kraju zavr\u0161iti u istom \u0107orsokaku.<\/p>\n\n\n\n

Uzmimo kao primer internet. Internet je, po mom mi\u0161ljenju, i dalje fantasti\u010dan protokol. Egalitaran protokol, neki bi rekli. Svaka ta\u010dka, svaki nod je u isto vreme i po\u0161iljalac i primalac. Deluje da je po svom karakteru neutralan. Ali po\u0161to se nalazi u takvom okviru \u0161ire igre, koja je u ovom slu\u010daju neoliberalni kapitalizam, neminovno je bilo da se pretvori u ovo \u0161to je sada. Uvek se ponavlja isti obrazac: prvo tehnologija stvara teritoriju, teritorija postaje resurs, za resurs se takmi\u010de igra\u010di, zatim pobednik uspostavlja monopol nad teritorijom, \u0161to na kraju zavr\u0161ava u uspostavljanju neke vrste hipermo\u0107i i kontrole. To je ono \u0161to se desilo i sa internetom. Po\u010delo je kao horizontalna struktura, u kojoj je svako mogao da napravi veb-sajt, ali je na kraju zavr\u0161ilo u rukama pet ogromnih kompanija. Ali, kao \u0161to sam rekao, to nije produkt same tehnologije, iako ona sama po sebi ima svoja pravila igre, nego je problem \u0161ireg sistema pravila u kojem se ona nalazi. Da je taj \u0161iri sistem druga\u010diji, mo\u017eda bi internet postao najve\u0107a otvorena biblioteka. To se, na\u017ealost, nije desilo, ve\u0107 je postao polje \u201eekonomije reputacije\u201c, gde je svako neka vrsta brenda i gde se svi sve vreme takmi\u010de.<\/p>\n\n\n\n

\"\"
Detalj iz rada Calculating Empires: A Genealogy of Power and Technology (1500\u20132025)<\/em> Vladana Jolera i Kejt Kraford<\/figcaption><\/figure>\n\n\n\n

Vi se sistemima kontrole bavite kako kroz va\u0161u umetnost tako i kroz SHARE fondaciju. Kako pojedinac danas mo\u017ee da se suprotstavi tim velikim i mo\u0107nim sistema kontrole?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Ja bih se pozvao na konstataciju Frensisa Bejkona da je znanje mo\u0107. Tu vidim neku vrstu mogu\u0107nosti. Na \u0161ta ta\u010dno mislim kad ka\u017eem znanje? Veoma je te\u0161ko da razumemo nove forme eksploatacije ako ne mo\u017eemo da sagledamo \u0161ta se tu de\u0161ava. Zato je transparentnost sistema kontrole od klju\u010dnog zna\u010daja. Drugim re\u010dima, ako bi ti sistemi bili transparentni, mi bismo mo\u017eda mogli da ka\u017eemo stani, upotreba ovakvog algoritma nije dobra jer diskrimini\u0161e neke ljude. Ali problem je u tome \u0161to trenutno nemamo nikakav uvid u to. A da bismo imali uvid, potrebna je transparentnost, ili razvoj odre\u0111enih kriti\u010dkih alata koji bi nam omogu\u0107ili da uo\u010dimo zloupotrebe. Onda bismo mogli da kriti\u010dki preispitujemo ove sisteme i zala\u017eemo se da se neke stvari ne dozvole. To bi trebalo da bude prvi korak u suprotstavljanju njihovoj dominaciji.<\/p>\n\n\n\n

Ja sam, recimo, dosta praktikovao tzv. informacijsku dijetu, gde sam sebi uskra\u0107ivao da provodim mnogo vremena na telefonu. Ali to je, prema mom mi\u0161ljenju, jedna vrsta strategije sa fokusom na krajnjeg potro\u0161a\u010da, nalik onima koje se primenjuju u ekologiji: \u201enemoj da tro\u0161i\u0161 previ\u0161e vode\u201c, ili \u201enemoj da jede\u0161 gove\u0111e meso\u201c. A iza toga ima\u0161 \u010ditavu ma\u0161ineriju koja proizvodi neverovatnu koli\u010dinu ugljen-dioksida. Mislim da je daleko bolje re\u0161enje da probamo da razumemo kako rade ti veliki sistemi i kakve nove odnose eksploatacije uspostavljaju, nego da se usmerimo na pona\u0161anje obi\u010dnog pojedinca, kao nekog ko se nalazi na samom kraju tog lanca. Naravno, treba svi da promislimo o tome kako koristimo tehnologiju i prirodu, ali taj deo je dosta lak\u0161i za re\u0161avanje. Su\u0161tinski problem krije se u te\u0161ko vidljivim ili dostupnim mehanizmima mo\u0107i i kontrole.<\/p>\n\n\n\n

<\/p>\n\n\n\n

Intervju originalno objavljen u 38. broju Elemenata.<\/mark><\/a><\/p>\n\n\n\n

<\/p>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

\u201eMislim da je jedan od na\u0161ih najve\u0107ih problema u savremenom dobu to \u0161to ne mo\u017eemo da defini\u0161emo te nove vrste kontrole, nove vrste eksploatacije, nove radne odnose koji se uspostavljaju. I moje mape upravo o tome govore, sa vi\u0161e ili manje uspeha\u201c Razgovarao: \u0110or\u0111e Petrovi\u0107 Po\u010detkom septembra ove godine, u Lincu je odr\u017ean Festival Ars […]<\/p>","protected":false},"author":4,"featured_media":3848,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_acf_changed":false,"footnotes":""},"categories":[15,13,6],"tags":[],"class_list":["post-3847","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-ai","category-art-science","category-razgovori"],"acf":[],"featured_image_src":"https:\/\/artandscience.rs\/wp-content\/uploads\/2024\/11\/1-1.jpeg","author_info":{"display_name":"Ivana Smolovic","author_link":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/author\/ismolovic\/"},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/3847","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/users\/4"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=3847"}],"version-history":[{"count":11,"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/3847\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":3866,"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/3847\/revisions\/3866"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media\/3848"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=3847"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=3847"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=3847"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}