{"id":5091,"date":"2025-12-08T10:51:40","date_gmt":"2025-12-08T10:51:40","guid":{"rendered":"https:\/\/artandscience.rs\/?p=5091"},"modified":"2026-02-02T10:52:57","modified_gmt":"2026-02-02T10:52:57","slug":"intervju-kako-zamisliti-nezamislivo-tragovi-proslosti-kroz-algoritme","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/5091\/","title":{"rendered":"Intervju: Kako zamisliti nezamislivo: tragovi pro\u0161losti kroz algoritme"},"content":{"rendered":"

Umetni\u010dki projekat How to Imagine the Unimaginable<\/em><\/strong> nastaje na preseku paleontologije, li\u010dnog se\u0107anja i savremenih tehnologija, istra\u017euju\u0107i koliko mo\u017eemo zamisliti svet pre nas. Kroz film, autor kombinuje istra\u017eivanja o dinosaurima i njihovu ulogu u kolektivnoj imaginaciji, prepli\u0107u\u0107i nau\u010dne \u010dinjenice, mitove i digitalno generisane slike. Upotrebom generativnih AI alata, rad problematizuje stvaranje vizuelnih narativa, postavljaju\u0107i pitanja o se\u0107anju, istini i budu\u0107nosti koju jo\u0161 ne umemo pojmiti.<\/p>\n\n\n\n

Za portal art+science,<\/em> Guangli Lju, jedan od autora rada, govori o ovim procesima i o ulozi umetnosti kao prostora za kriti\u010dko promi\u0161ljanje savremenog sveta. Izlo\u017eba \u201ePutanje tehnologije\u201c bila je otvorena do 26. oktobra u KC Silosi, a ekskluzivan intervju sa autorom donosimo u nastavku.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

\u0160ta je bila ideja koja je pokrenula kreativni proces za realizaciju ovog projekta?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Kroz program koji je pokrenula Kineska akademija umetnosti imao sam priliku da se upoznam sa nekim od najnaprednijih paleontolo\u0161kih istra\u017eivanja u Kini. To me je navelo da shvatim da \u010dak i u nau\u010dnim i arheolo\u0161kim oblastima ostaje izuzetno te\u0161ko formirati potpunu predstavu o davno izumrloj \u017eivotinji \u2013 na primer, gotovo je nemogu\u0107e rekonstruisati ko\u017eu dinosaurusa zbog oskudnih fosilnih dokaza.<\/p>\n\n\n\n

Na li\u010dnom nivou, moje dete je fasciniramo dinosaurusima pa me je to podsetilo na moje detinjstvo. Pitao sam se za\u0161to se ta imaginacija prenosi s generacije na generaciju i \u0161ta uop\u0161te zna\u010di zami\u0161ljati ne\u0161to \u0161to je, u su\u0161tini, nezamislivo.<\/p>\n\n\n\n

Film zato predstavlja veliku istoriju imaginacije dinosaurusa \u2013 mitologiju, knji\u017eevnost, popularnu kulturu \u2013 rame uz rame sa li\u010dnim iskustvima. To me je prirodno navelo da koristim generativne AI alate, koji su trenirani na zbiru ljudske vizuelne kulture. Oni nude vi\u0161eslojne mogu\u0107nosti imaginacije, ali istovremeno otkrivaju kako je na\u0161a ma\u0161ta uvek uslovljena kulturnim i dru\u0161tvenim okvirima.<\/p>\n\n\n\n

Po va\u0161em mi\u0161ljenju, kako AI mo\u017ee da unapredi na\u0161e razmi\u0161ljanje i probudi imaginaciju?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Intenzivan sam korisnik AI-ja, kako LLM-ova tako i generativnih alata. Ali u ovoj fazi ne verujem da AI zaista pobu\u0111uje na\u0161u imaginaciju \u2013 naprotiv, mo\u017ee stvoriti nove probleme. Ogromnom brzinom generi\u0161e sadr\u017eaje koji munjevito preplavljuju na\u0161u vizuelnu kulturu, a \u0161irenje neta\u010dnih ili fabrikovanih informacija izaziva ozbiljnu zabrinutost i pokre\u0107e va\u017eno pitanje u vezi sa tim koliko su dati izvori pouzdani.<\/p>\n\n\n\n

Ipak, i dalje verujem da AI pokazuje smer ka obe\u0107avaju\u0107oj budu\u0107nosti. Koli\u010dina informacija kojoj \u010dovek mo\u017ee pristupiti tokom \u017eivota zanemarljiva je u pore\u0111enju sa skupovima podataka na kojima se treniraju AI sistemi. Ako jednog dana AI \u2013 u ma kom obliku \u2013 postane pouzdan, transparentan i proverljiv procesor znanja, mogao bi da otklju\u010da i ogroman kreativni i imaginativni potencijal.<\/p>\n\n\n\n

Dinosaurusi su fascinantni sami po sebi <\/strong>\u2013 u kom trenutku su postali centralni fokus va\u0161eg projekta?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Za mene rad prati tri niti \u2013 tri pitanja. Kroz fragmentisane slike \u017eelelo sam da pitam: Mo\u017eemo li zaista povratiti ono \u0161to je izgubljeno u se\u0107anju?<\/p>\n\n\n\n

Drugo pitanje: Mo\u017eemo li iskreno da zamislimo stvorenje koje je nestalo mnogo pre no \u0161to je ljudski subjekat uop\u0161te postojao?<\/p>\n\n\n\n

Tre\u0107e: Mogu li AI alati \u2013 trenirani na skupovima podataka punim kulturnih i strukturalnih pristrasnosti \u2013 zaista da nam pomognu da pobudimo imaginaciju?<\/p>\n\n\n\n

Sva tri pitanja ukazuju na neku vrstu gubitka. A dinosaurusi, kako ih opisuje Kventin Mejasu, predstavljaju filozofsku personifikaciju \u201eapsolutne pro\u0161losti kojoj ne mo\u017eemo svedo\u010diti\u201c. Oni prirodno povezuju ova pitanja.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Budu\u0107nost \u010desto mo\u017ee delovati nezamislivo. Da li umetnost mo\u017ee da nam pomogne da je sagledamo?<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Apsolutno. U dru\u0161tvu koje pokre\u0107u performansi, efikasnost i beskona\u010dni rast, umetnost je redak prostor bez unapred zadate svrhe. Njena cirkulacija otvara polje za postavljanje pitanja, a ne za nu\u0111enje re\u0161enja \u2013 prostor koji je neophodan u svakoj epohi.<\/p>\n\n\n\n

\u0160tavi\u0161e, umetnost ne poku\u0161ava da predstavi savr\u0161eno dosti\u017enu, optimisti\u010dnu viziju budu\u0107nosti. Naprotiv, \u010desto nudi uznemiruju\u0107e ili \u010dak zastra\u0161uju\u0107e vizije \u2013 verzije budu\u0107nosti koje mo\u017eda jo\u0161 uvek imamo vremena da izbegnemo.<\/p>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Umetni\u010dki projekat Kako zamisliti nezamislivo nastaje na preseku paleontologije, li\u010dnog se\u0107anja i savremenih tehnologija, istra\u017euju\u0107i koliko mo\u017eemo zamisliti svet pre nas. Kroz film, autor kombinuje istra\u017eivanja o dinosaurima i njihovu ulogu u kolektivnoj imaginaciji, prepli\u0107u\u0107i nau\u010dne \u010dinjenice, mitove i digitalno generisane slike. Upotrebom generativnih AI alata, rad problematizuje stvaranje vizuelnih narativa, postavljaju\u0107i pitanja o se\u0107anju, […]<\/p>","protected":false},"author":4,"featured_media":5092,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_acf_changed":false,"footnotes":""},"categories":[349],"tags":[],"class_list":["post-5091","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-as2025"],"acf":[],"featured_image_src":"https:\/\/artandscience.rs\/wp-content\/uploads\/2025\/12\/Art_Science_Portraits_047-scaled.jpg","author_info":{"display_name":"Ivana Smolovic","author_link":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/author\/ismolovic\/"},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/5091","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/users\/4"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=5091"}],"version-history":[{"count":2,"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/5091\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":5099,"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/5091\/revisions\/5099"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media\/5092"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=5091"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=5091"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/artandscience.rs\/en\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=5091"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}