„Kretanje u otvorenom polju znanja – u najširem smislu – otvara prostor diskusije, pa tako i mi, posredstvom umetnosti, pokušavamo da predstavimo moguće prostore budućnosti uzevši u obzir ono što su nam nekadašnji ’vesnici budućeg’ – ostavili“

Razgovarao: Đorđe Petrović

Skriven iza stambenih kompleksa na Dorćolu, uz samu obalu Dunava, nalazi se jedan od najzanimljivijih ostataka beogradske industrijske prošlosti – bivša termoelektrana „Snaga i svetlost“. Ova monumentalna betonska građevina, pored koje se prostire džinovski čelični hram, podignuta je u međuratnom periodu, a nekada je snabdevala električnom energijom veliki deo Beograda. Iako je 2012. godine proglašena za spomenik kulture, kompleks i dalje stoji zapušten, okružen divljim rastinjem. Iako su postojale inicijative da se prostor preuredi u kulturni centar ili muzej, termoelektrana i dalje čeka svoju novu ulogu u urbanom pejzažu našeg glavnog grada.

Kako bi istražio inovativne i interdisciplinarne pristupe u promociji očuvanja i zaštite nepokretne kulturne baštine, međunarodni projekat FASIH (Future Art Science Industrial Heritage), kojim koordinira Centar za promociju nauke, raspisao je javni poziv za umetnike i istraživače. Jedan od dobitnika ovog poziva je projekat Za Snagu i svetlost – kratka istorija budućnosti, u produkciji Muzeja nauke i tehnike iz Beograda, koji uz pomoć novomedijskih umetničkih pristupa i savremene tehnologije istražuje industrijsko nasleđe nekadašnje termoelekrane „Snaga i svetlost“. Ovaj rad posetioci će moći da vide na izložbi FASIH projekata, koja će 22. maja biti otvorena upravo u Muzeju nauke i tehnike.

Autorski tim #no_sleepers, koji potpisuje projekat Za Snagu i svetlost – kratka istorija budućnosti, čine Marko Vesić, kompozitor i doktorand Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, čiji se stvaralački rad kreće na razmeđi savremene umetničke i primenjene muzike, poezije i postkonceptualnih umetničkih praksi; Irena Pavlović, arhitektkinja i scenografkinja, koja kroz rad u oblasti novomedijskih umetnosti spaja prostorni dizajn sa vizuelnim istraživanjem; i Zorana Milićević, slikarka i doktorantkinja Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, nagrađivana umetnica koja je izlagala na više grupnih i samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Sa #no_sleepers timom razgovarali smo o projektu Za Snagu i svetlost – kratka istorija budućnosti, značaju očuvanja industrijskog nasleđa i ulozi umetnosti u tom procesu.

Vaš projekat Za Snagu i svetlost – kratka istorija budućnosti zamišljen je kao integralno iskustvo koje podrazumeva i prostorne i audio-vizuelne instalacije. Možete li da nam kažete nešto više o ovom projektu?

Prema rečima poznatog teoretičara umetnosti, Nikolasa Burioa, jedinica savremene umetnosti više nije singularno delo, već – čitava postavka! U tom smislu, ideja je da kroz „izložbu u izložbi“ pružimo laboratorijsko iskustvo koje obuhvata umetničku transpoziciju industrijskog nasleđa, njegovu istorijsku perspektivu, kao i novi pogled na stare i, zanimljivo, nove materijale upotrebljene u umetničkom procesu. Stoga, kretanje od analognog ka digitalnog predstavlja svojevrsni istorijski zapis ili trag o tome kako razmišljamo o industrijskom nasleđu, ali i kojim sredstvima posredujemo stvarnost koju želimo da (re)kreiramo – od slike i instalacije, preko zvuka, do video-materijala i dokumentarnog materijala.

Kako ste došli na ideju da se kao tim okupite i realizujete ovako kompleksnu umetničku postavku?

Čini se da je druženje i razmena ideja (pametnih i… onih manje pametnih!) prilično uspešna kombinacija! Kada smo, igrom slučaja, na Instagramu naišli na post o konkursu, ostalo je samo da se prijavimo, a budući da dobro osluškujemo umetničke senzibilitete jedni drugih, ideje su organski konstruisale ono što ćete imati priliku da vidite i – čujete! Važna stvar, ali ne i disklejmer: organizacioni i stvaralački adhokizam uvek je zabavan, ali suštinski progres stvaramo kroz sopstvena polja ekspertize u sinergiji celine!

Možete li da nam opišete kako je tekao istraživački postupak i proces stvaranja rada?

„Prazan prostor“ slučajnih razgovora, od kada smo pročitali konkursnu dokumentaciju do trenutka kada smo napisali prijavu, bio je od presudnog značaja za naš rad; manji deo bio je posvećen istorijskom u odnosu na umetničko istraživanje nasleđa termoelektrane, dok su nam (su)lude ideje o tome šta bismo uradili padale na pamet i van druženja – što je proces inkubacije ideja proglasilo uspešnim! Rad na projektu podrazumeva zajedničke procese (crtamo, razmišljamo, diskutujemo, razmenjujemo, konstruišemo, pa i ćutimo – premda ređe!), ali i odlaske na lokaciju koji nas posebno inspirišu: priznajemo, nije se dogodila poseta koja se nije završila foto-sešnom, a veliku zahvalnost, tokom hladnih dana prošle godine, posebno dugujemo gospodinu iz obezbeđenja koji bi nas uvek ponudio doručkom… i vicevima za dobro jutro!

Za izradu projekta koristićete i biomaterijale. Šta takvim pristupom želite da poručite? Zbog čega je on važan u jednom ovakvom umetničkom poduhvatu?

Pored toga što pokazuju izvesne estetske kvalitete i reprezentuju kreativni potencijal prirode, u svoj njenoj indeterminističkoj prirodi, njima želimo da ukažemo na važnost održivih ekosistema, mogućem praktičnom omasovljenju ovih materijala u tehničkoj, odnosno arhitektonskoj upotrebi, ali i „prirodnu“ sklonost da na zahteve očuvanja životne sredine odgovorimo njoj inherentnim, organskim sredstvima. Uh, puno prirode u prethodnoj rečenici, ali jedno je izvesno – biomaterijali više nisu ekskluzivitet rezervisan za prostor galerije, već jedan od zupčanika u mašini kojom se borimo za (održivu) budućnost!

Poseban deo vaše postavke činiće video-instalacija. Koja je njena funkcija u celokupnom iskustvu i šta će na njoj posetioci moći da vide?

Ideja video-instalacije je da kadrira i vizuelno posreduje određene elemente prostora termoelektrane kako bi od klasično arhitektonskog prostora, vizuelnom dekonstrukcijom, načinio poligon estetskog istraživanja; njegov osnovni koncept je reciklaža čulnosti u širem smislu, ali i materijala, koji u procesu „propadanja“ postaju dokument o nasleđu – zajedno sa zvukom koji integriše prošlo, buduće i sadašnje vreme kroz (re)konstrukciju čulne matrice termoelektrane i njenu umetničku transpoziciju.

Sudbina nekadašnje termoelektrane „Snaga i svetlost“ još je neizvesna. Kakvu bi namenu, prema mišljenju vašeg tima, ona trebalo da dobije? I kakvu bi ulogu vaš rad mogao potencijalno da odigra u njenom očuvanju?

Između „jeste“ i „treba“, odnosno indikativnih sudova, uvek stoji vrednosni sistem. U tom smislu, mislimo da bi bilo korisno da lokalna zajednica, zajedno sa stručnjacima u oblasti, deliberativnim procesima odluči kakvu bi prenamenu objekat mogao da ima. Nesumnjivo, na mestu termoelektrane „Snaga i svetlost“ bilo bi interesantno videti disko-klub koliko i urbanu katedralu ili umetnički paviljon, a možda i muzejski prostor. Ipak, naš doprinos svemu tome malo je skromniji i ogleda se u promišljanju o prostoru – posmatrač izložbe je, spram svega što ćemo pružiti, dobrodošao da razmisli o prenameni i tehničkim aspektima prostora, a njegovo građansko delovanje ostavljamo privatnoj odluci zainteresovanih – ohrabrujući ih u takvom poduhvatu!

Vaš tim čine svestrani umetnici čija se interesovanja kreću na raskršću različitih disciplina, među kojima se nalazi i arhitektura. Kako vi, kao jedan interdisciplinaran tim, gledate na važnost očuvanja industrijskog nasleđa? Šta ono za vas predstavlja?

Očuvanje industrijskog nasleđa ne reflektuje samo umetničku svest o prostoru ili prilagođavanju „starih“ stvari potrebama „novog“ doba, već – i pre svega! – spremnost društva da stane u odbranu istorije; deviza da je „društvo bez prošlosti ujedno i društvo bez budućnosti“ ovde se čini sasvim logičnom i opravdanom, a to ponajviše ima veze sa onima koji će tek učestvovati u progresu civilizacije. Kretanje u otvorenom polju znanja – u najširem smislu – otvara prostor diskusije, pa tako i mi, posredstvom umetnosti, pokušavamo da predstavimo moguće prostore budućnosti uzevši u obzir ono što su nam nekadašnji „vesnici budućeg“ – ostavili!