Završna konferencija projekta FASIH u Rijeci bila je prilika da se industrijska baština sagleda ne samo kao trag (pa čak i teret) prošlosti, već i kao prostor susreta umetnosti, nauke i tehnologije – ambivalentan pejzaž u kojem se naslućuju moguće zajedničke budućnosti
Tekst: Đorđe Petrović / Foto: Bojan Džodan
„Čisto industrijsko nasleđe je mit. Ono je uvek ambivalentno i nosi u sebi i pozitivne i negativne potencijale“, istakao je dr Aleksej Monro, istraživač industrijske kulture Jugoistočne Evrope i audio-vizuelni umetnik iz Velike Britanije, koji trenutno živi u Hrvatskoj. U uvodnom predavanju na konferenciji Industrial Heritage through Art & Science Lenses, održanoj u amfiteatru Građevinskog fakulteta u Rijeci, on još kaže: „To, ipak, ne isključuje mogućnost katarzičnog ili konstruktivnog suočavanja s njim. Reč je o potrazi za zlatom među ruševinama.“
Upravo takva potraga bila je nit vodilja ovog jednodnevnog skupa, koji je okupio umetnike, istraživače, aktiviste i zaljubljenike u industrijsko nasleđe regiona. Kao završni događaj dvoipogodišnjeg projekta FASIH – Future Art Science Industrial Heritage, podržanog kroz program Kreativna Evropa Evropske unije, konferencija je bila posvećena predstavljanju projektne metodologije, rezultata brojnih edukativnih i istraživačkih aktivnosti, kao i deset interdisciplinarnih umetničkih radova koji su proučavali industrijske lokalitete tri grada – Beograda, Trbovlja i Rijeke – i premijerno prikazani tokom maja i juna na izložbama u ovim mestima. U pitanju su lokaliteti nekadašnje termoelektrane „Snaga i svetlost“ u Beogradu, termoelektrane „Trbovlje“ sa najvišim dimnjakom u Evropi i Tvornice papira „Hartera“ u Rijeci.
Pored autora radova i predstavnika šest partnerskih organizacija koje učestvuju u ovom projektu – Centra za promociju nauke, Akademije primijenjenih umjetnosti u Rijeci, Sveučilišta u Rijeci, Muzeja nauke i tehnike u Beogradu, Prirodoslovnog muzeja Rijeka i Delavskog doma Trbovlje – na skupu su govorili istraživači i stručnjaci iz oblasti umetnosti, kulture i nauke iz cele regije.
Nakon pozdravnih reči, izlaganje po pozivu održao je pomenuti dr Aleksej Monro. „Engleski teoretičar Dilan Trig uveo je pojam razmišljanja uz ruševinu – to je način bivanja u prostoru, razmišljanja o njemu i sa njim. Ono što činimo umetnički, a što ja pokušavam da sprovedem teorijski, jeste svojevrsna saradnja sa prostorom”, objašnjava u svom predavanju ovaj umetnik i teoretičar. „To nije pasivan, distanciran, objektivan proces. Naprotiv, to je ukorenjeno, neposredno i blisko iskustvo.“
On ističe da je podnaslov svog predavanja Traganje za zlatom među ruševinama pozajmio od marksističkog teoretičara Ernsta Bloha. „Bloh je imao zanimljivu ideju – da se revolucionarni potencijal ne traži u visokoj kulturi, kao kod Adorna, već upravo u ruševinama kulture, u popularnim, odbačenim i ‘šund’ slojevima kulturnog života. Upravo tu, na dnu, možete pronaći pravu vrednost i zanimljiv materijal.“
Monro potom skreće pažnju na činjenicu da industrijsko nasleđe ne prisvaja samo država ili tržište, već i različiti akteri „odozdo“ – umetnici, formalne i neformalne društvene grupe, ljudi koji ta mesta koriste za zabavu, ostavljanje grafita ili eksperimentisanje sa zvukom i svetlom. „Prisvajanje ne dolazi samo s vrha. Svaka upotreba tih prostora, bilo institucionalna ili alternativna, jeste neka vrsta aproprijacije. Ne postoji čista, neutralna upotreba industrijskog nasleđa – ono je uvek ambivalentno“, kaže Monro.
I sam čin deindustrijalizacije, upozorava, predstavlja oblik nasilja. Ali, dodaje, ni očuvanje nije nevina praksa. „Kada odlučite da zaustavite propadanje, vi time aktivno intervenišete – remetite prelazno, liminalno stanje zgrade. A to stanje, ta faza između raspadanja i obnove, za mene je često najzanimljivija. Poluurušena struktura, u svom nesavršenom i nestabilnom obliku, može biti daleko inspirativnija od restaurirane zgrade pretvorene u korporativnu kancelariju“, ističe. „Znam da je to možda sebična umetnička perspektiva, ali ona pokazuje da nasilje može delovati u oba smera – i kada rušimo, i kada čuvamo.“
Prva panel sesija bila je posvećena Izazovima istraživanja i upravljanja industrijskom baštinom u Jugoistočnoj Evropi. Na njoj su govorili kustoskinja Ada Vlajić iz Muzeja nauke i tehnike u Beogradu, dr Maroje Mrduljaš sa Arhitektonskog fakulteta u Zagrebu, i Bogdan Šteh, direktor Zasavskog muzeja Trbovlje, dok je razgovor moderirala prof. dr Julija Loci Barković sa Sveučilišta u Rijeci.
Govoreći o iskustvu Trbovlja, grada koji je nakon zatvaranja rudnika i urušavanja industrije početkom dvehiljaditih bio suočen s dubokom ekonomskom i identitetskom krizom, Šteh je istakao važnost osmišljavanja novih modela razvoja. „Imali ste lokalnu zajednicu koja je bila ekonomski opustošena i rezignirana. Ljudi su se samo s nostalgijom sećali boljih vremena, a sadašnjost je delovala kao kraj svakog blagostanja, bez ikakve nade za budućnost“, rekao je.
U tom kontekstu, prema njegovim rečima, poseban značaj dobio je program Trbovlje novomedijski grad koji je razvio Delavski dom, s ciljem da poveže umetnost, savremene tehnologije i lokalni razvoj. „Zalažemo se za humanizaciju tehnologije – njeno korišćenje tako da donosi korist većini ljudi u Trbovlju. Deo te filozofije je i upotreba novih tehnologija za očuvanje i prezentaciju industrijske baštine“, objasnio je Šteh. Kao primer uspešnog povezivanja umetnosti i zajednice naveo je festival Speculum Artium, koji se od 2008. održava u Trbovlju i koji je, kako kaže, postao jedan od najvažnijih događaja za lokalno stanovništvo. „Kada je 2013. godine u Trbovlju gostovao robot Asimo, to je bio znak da i naš grad, uz svu svoju prošlost, može postati mesto savremenih tehnologija i novih ideja“, zaključio je.
Sledeće predavanje po pozivu pod nazivom (Post)Industrial Landscapes: The Future of Liminal Territories održali su umetnici i istraživači iz Srbije – Milena Putnik, Suzana Gavrilović i Nemanja Lađić. Njihovo izlaganje nastavilo je promišljanje o ambivalentnim prostorima industrijskog nasleđa, ali kroz prizmu pejzaža koji su trajno izmenjeni eksploatacijom prirodnih resursa.
Na primeru dva narušena predela u neposrednoj blizini Beograda – površinskih kopova uglja i planinskog masiva oštećenog intenzivnim radom kamenoloma – autori su istraživali kako se vizuelno oblikuje pejzaž pod uticajem industrijske eksploatacije. Ovi prostori, kako ističu, pretvoreni su u liminalna mesta: prethodno stanje je nepovratno izbrisano ljudskom intervencijom, dok nova ravnoteža i značenje još nisu uspostavljeni.
Upravo ta faza između destrukcije i potencijalne obnove, obeležena nesigurnošću, ali i mogućnošću za kritičko preispitivanje vrednosti, bila je u fokusu njihovog rada Puna crta prekinuta crta: Budućnost liminalnih predela. Ovaj rad bio je centralni deo art+science izložbe Possibilities of a landscape, koju je 2023. godine organizovao Centar za promociju nauke u galeriji Podroom Kulturnog centra Beograda, a realizovan je u okviru otvorenog javnog poziva Promene pokreću promene.
Zatim je održan panel Speculative Visions of Industrial Heritage, na kom su govorili dr Predrag Terzić, digitalni umetnik i profesor Fakulteta za medije i komunikacije iz Beograda, dr Željka Modrić Surina, direktorka Prirodoslovnog muzeja Rijeka, Marko Vesić, umetnik i doktorand Fakulteta muzičke umetnosti iz Beograda, i Vili Rakita, umetnik i arhitekta iz Zagreba, dok je razgovorom moderirao Ivan Stanić, viši kustos Muzeja nauke i tehnike iz Beograda.
Govoreći o ulozi umetnosti u spekulativnim istraživanjima budućnosti, dr Modrić Surina istakla je da umetnički pristup često uspeva da izazove snažne emotivne reakcije i istovremeno podstakne razmišljanje publike na način koji naučni modeli i činjenice, sami po sebi, ne mogu uvek postići. „Tu leži snaga umetnosti – u sposobnosti da nas emocionalno angažuje. Zato je važan dvosmerni dijalog između nauke i umetnosti. Kada taj odnos zaista funkcioniše, rezultati su vidljivi i snažni. Ali ako umetnici samo površno zađu u kompleksne naučne teme, kao što su ekologija ili zaštita prirode, može se dogoditi da i pored najbolje namere naprave više štete nego koristi. Zato su komunikacija i međusobno poverenje ključni.“
U poslednjoj panel sesiji umetnici su govorili o korišćenju digitalnih tehnologija unutar industrijskog okruženja. Panelisti su bili Nikola Panić, srpski audiovizuelni umetnik koji živi i radi u Engleskoj, Žiga Pavlovič, digitalni umetnik iz Ljubljane, Andrej Uduc iz Delavskog doma Trbovlje i Enia Kozarić, umetnica iz Rijeke, dok je razgovor moderirala Dijana Protić sa Akademije primijenjenih umjetnosti Rijeka. Tokom ove sesije prikazan je kratkometražni film Iluminacija [BGD-25] – jedan od deset umetničkih projekata produciranih u okviru FASIH projekta – koji potpisuje umetnički tandem Sz. Berlin ± Panic, koji čine Nikola Panić i gorepomenuti dr Monro.
Pored konferencijskog programa, za učesnike je bio organizovan obilazak lokaliteta nekadašnje Tvornice papira Hartera, kao i večernji prijem u Prirodoslovnom muzeju Rijeka, sa tematskim vođenjem kroz njegovu stalnu postavku. Tokom same konferencije, u pauzama između panela i predavanja, učesnici su u holu Građevinskog fakulteta mogli da pogledaju izbor imerzivnih umetničkih instalacija, realizovanih u okviru istog projekta, koje su koristile VR tehnologiju i 3D modelovanje.
Nakon završetka konferencijskog programa, usledila je poseta Akademiji primijenjenih umjetnosti u Rijeci, gde je organizovan obilazak izložbe radova koji su, u okviru FASIH projekta, istraživali i reinterpretirali industrijsko nasleđe nekadašnje fabrike Hartera. U pitanju su multimedijalne instalacije hrvatskih umetnika Hartera priča (Ana Komadina, Lea Mioković, Vili Rakita, Mihaela Sladović i Andrea Stanić), Digitalna Hartera (Marija Konfić, Enia Kozarić, Ana Marija Lončar) i From Me Flows What You Call Time (Gaia Radić). FASIH izložba bila je postavljena i na panelima u okviru Kampusa Sveučilišta u Rijeci.
„Na završnoj konferenciji u Rijeci želeli smo da okupimo sve interne i eksterne aktere, saradnike, motivatore i podršku. Svesni smo da je ova tema donekle hermetična i svakako nedovoljno prisutna u javnosti, ali želimo da proširimo kontekst i sagledamo njene različite aspekte – naučno-tehnološki razvoj iz istorijske perspektive, interdisciplinarnost, povezane društvene promene i tendencije, identitetska pitanja, značenje i kultura sećanja, aktuelna digitalna tranzicija, alati, uticaj na životnu sredinu“, kaže Dobrivoje Lale Erić, rukovodilac projekta ovog međunarodnog projekta i Sektora za međunarodnu saradnju Centra za promociju nauke.
„Ovaj događaj, sa tek nešto više od stotinu učesnika, zamišljen je kao snažan prvi korak u pravcu jednog šireg društvenog procesa koji će, nadamo se, pokrenuti nove dijaloge, projekte i načine razumevanja industrijske kulture i njenog mesta u savremenom društvu.“
