Umetnička instalacija Resonant Memories, čiju realizaciju potpisuju umetnici Julija Sion (Yulia Sion, RU/EE) i Nuno Koreija (Nuno N. Correia, PT/EE), nastala je u bliskoj saradnji sa više od stotinu starijih ljudi iz Srbije. Ovaj jedinstveni rad bavi se načinima na koje pamtimo, uticajem tehnologije na naše razumevanje prošlosti i načinom na koji digitalno doba preoblikuje naša najdragocenija sećanja. Kroz interaktivne artefakte i zvučne komponente, autori nastoje da zbliže različite generacije i otvore prostor za empatiju, dijalog i prevazilaženje digitalnog jaza.

Za portal art+science razgovarali smo sa autorima o procesu nastanka ovog neobičnog i emocionalno snažnog projekta – o ulozi naših sugrađana koji su učestvovali u stvaranju rada, kao i o tome zašto je međugeneracijski pristup bio ključan za njegovu suštinu i poruku. Izložba „Putanje tehnologije“ bila je otvorena do 26. oktobra u KC Silosi, a ekskluzivan intervju sa autorima donosimo u nastavku.

Možete li nam reći nešto o ideji iza projekta?

Ideja za projekat nastala je kao odgovor na izazov koji je postavio CPN u okviru konkursa za umetničku rezidenciju: da se istraži digitalni jaz između starijih i mlađih generacija u Srbiji. Smatrali smo da toj temi možemo pristupiti iz multisenzorne perspektive – koristeći haptiku, zvuk i tekstil da predstavimo iskustva starijih na utelovljeniji način. Ta iskustva mogla su biti u vezi sa tehnologijom ili drugim značajnim pričama iz njihovih života. Ovaj pristup razlikuje se od savremene mejnstrim upotrebe tehnologije, koja je pretežno vizuelna i odvija se preko ekrana. Kognitivno, dodir i zvuk rezoniraju sa delovima mozga koji obrađuju emocije. Pored toga, dodir i zvuk su manje doslovni u predstavljanju iskustava, i ostavljaju prostor posmatraču da napravi sopstvena tumačenja i lične veze. Verujemo da ovaj pristup može biti efikasan u prevazilaženju digitalnog jaza između generacija, jer stvara više empatije i razumevanja. Na kraju, naša iskustva, bilo tehnološka ili druga, mnogo su sličnija nego što mislimo – bez obzira na to kojoj generaciji pripadamo.

Instalacija koju ste napravili je taktilna. Da li ste je tako zamišljali od samog početka?

Da, upotreba vibrotaktilnih obrazaca za prizivanje i komunikaciju ličnih sećanja nalazi se u samoj srži instalacije i taj pravac bio je deo koncepta od samog početka. Projekat se nadovezuje na raniji rad Julije Sion, koja je istraživala kako se sećanja mogu izražavati putem vibrotaktilnih senzacija (vidi: https://dl.acm.org/doi/abs/10.1145/3569009.3572747).
U ovoj instalaciji, komunikacija putem dodira funkcioniše kao primarni modalitet. Korišćenje taktilne percepcije da se prenesu sećanja i dalje je relativno retko, što ovaj pristup čini jedinstvenim. Naša motivacija da stavimo haptiku u prvi plan proističe iz njene posebne sposobnosti da izazove snažne emotivne reakcije. Budući da dodir može stvoriti dubok osećaj prisutnosti i povezanosti, on nudi snažnu osnovu za podsticanje empatije. U ovom projektu želimo da iskoristimo tu moć dodira kako bismo omogućili publici da se dublje poveže sa iskustvima starijih osoba, posebno onima u vezi sa njihovom interakcijom sa tehnologijom i percepcijom tehnologije.

Kreativni proces je uvek fascinantan – možete li nam reći nešto više o tome kako je nastao ovaj rad?

Želeli smo da radimo zajedno sa starijima, da zajedno osmislimo ovaj rad. Hteli smo da nas inspirišu njihove priče i lične perspektive. Uz pomoć CPN-a uključili smo 15 starijih osoba iz Beograda, Pančeva, Rume i Dolova i zamolili ih da izdvoje ključna lična iskustva koja žele da nam prenesu. Sproveli smo početne sesije koristeći metod koji je razvila Julija, a kroz koji stariji prave kolaže koji predstavljaju njihova odabrana iskustva. Ovi kolaži uključuju elemente poput ključnih reči, slika, tekstura i crteža. To je Juliji omogućilo da kreira haptčke obrasce i poslužilo kao inspiracija za skulpture koje smo kasnije razvili.

Tokom tih sesija, Nuno je takođe pitao starije o zvučnim utiscima i auditivnim asocijacijama povezanim sa tim iskustvima. Dodatno, organizovali smo tekstilne radionice u Beogradu i Dolovu, u kojima smo zajedno sa starijima istraživali kako se sećanja mogu predstaviti kroz tekstil. Ove sesije su nas informisale i inspirisale da razvijemo prve verzije – haptčke, zvučne, tekstilne i skulpturalne. Potom smo organizovali nove dizajn sesije sa istim učesnicima kako bismo dobili povratne informacije o tim početnim rešenjima.
Sa ostatkom tima – tekstilnom umetnicom Ani Varm i inženjerom elektronike Tomasom Savijem – zatim smo te verzije doradili u konačnu formu, vodeći posebnu pažnju o harmoniji i komplementarnosti između svih elemenata (haptike, zvuka i materijalnih tekstura).

Rad sa starijim osobama nije uobičajena umetnička praksa. Kada ste odlučili da fokus stavite na njihova sećanja?

Cilj ove rezidencije bio je podizanje svesti o izazovima digitalnog jaza u Srbiji. Mi smo odlučili da tom pitanju pristupimo fokusiranjem na sećanja starijih osoba, uključujući njihova iskustva sa tehnologijom, kao i značajne trenutke iz ličnih života. Od samog početka, projekat je bio zasnovan na ideji da sećanja mogu poslužiti kao snažan medijum za međugeneracijski dijalog, naročito kada se izraze u opipljivim, senzornim formama.
U Resonant Memories, svako sećanje je transformisano u interaktivnu skulpturu. Posetioci su pozvani da stupaju u kontakt sa ovim skulpturama kroz dodir, doživljavajući sećanja putem vibrotaktilnih efekata, zvuka i teksture tekstila. Ova multisenzorna interakcija ima za cilj da stvori neposrednije, utelovljenije razumevanje iskustava starijih osoba.