Da li napredujemo? Da li ispunjavamo snove naših predaka kada su maštali o blistavim, četvrtastim gradovima kojima upravljaju i koje vode neverovatne mašine? Da li su uopšte razmatrali da se najpre treba suočiti sa našim nevidljivim pratiocima, najmanjim od svih stvorenja? Toliko jednostavnim i logičnim da ih možemo smatrati osnovnim elementom, čistom inteligencijom vođenom zdravim razumom. Onom koja nema savest niti značenje, već isključivo nagon za opstankom.
Tužna 2020. nam je osvetlila i previše od svih naših strahova. Uz to je i pocrtala mnogobrojne greške, nedostatke i predrasude, čak i korpuciju i površnost na najvišim nivoima. Potkopala je veru čovečanstva i civilizacije u Znanje kao osnov zadivljujućih dela. Naša tehnologijom i znanjem ojačana društva su se jednostavno urušila, zahvaljujući nečemu sa tek par osobina. U trenu smo zaboravili sve − dane, godine i decenije napretka − bivajući blokirani nečim što se ne može videti.
Konačni cilj veštačke inteligencije bi trebalo da bude uspostavljanje sistema sposobnog da se uhvati u koštac sa najvećim izazovima sa kojima se suočavamo; to nešto doživljavamo kao ljudsku+ inteligenciju. Ali šta ako za naš svet − ili za bilo koji svet koji smo u stanju da zamislimo − postoji adekvatniji protagonista ili, još bolje, kompatibilnija opcija? Manje rušilačka, više nadograđujuća.
Naš AI Lab se razvijao ali smo bili prinuđeni da se preispitamo i da zaustavimo njegov napredak. U globalizovanom svetu, čak i sićušni, zanemareni subjekat sa udaljene tezge može postati glasnik nove paradigme ili medijska zvezda. Upravo zbog toga, moramo da budemo više ljudi i da upotrebimo svo naše znanje i imaginaciju. AI Lab je u potpunosti otvoren u 2020. jer ne možemo da ponudimo ništa konačno, niti opredeljujuće. Bez protokola, samo saradnja i solidarnost.
Zajedno sa partnerima u Trstu (EuroScience Open Forum − ESOF) i Lincu (Festival Ars elektronika), peto izdanje art+science programa pokušaće da osvetli, analizira i tumači jedinstveni momenat našeg postojanja. Naši sistemi verovanja su hakovani očigledno drugačijim načinom razmišljanja i superiornije apliciranom inteligencijom. Ta inteligencija je binarne prirode, i jedino ima pozitivnu i negativnu stranu. Ne postojati za nju očito nije mogućnost, i zato je neophodno da se (p)ogledamo kroz taj princip.
Uz pomoć neograničene umetničke kreativnosti, snažne naučne podrške i naprednih sistema zasnovanih na veštačkoj inteligenciji, art+science lab je najpre sekvenca vremena negoli čvrst, osmišljen događaj. Njegov sadržaj je zato predstavljen na različite načine i, za svaki slučaj, virtuelno. Ovo nas navodi na egzistencijalističko pitanje − kako razumeti digitalni sadržaj koji je dobio svoju fizičku formu kako bi bio ponovo prebačen u virtuelno okruženje? U krugu koji bi mogao da najavi nove forme (ko)egzistencije, trebali bi konsultovati klasik − (biti) replikant ili ne? (Op)stati ili ne? IO
AUTOR: Dobrivoje Lale Erić
