Gost i učesnik art&science 2023. bio je i Emanuel Golob, umetnik čiji su se radovi prethodno mogli videti u Arts and Industries zgradi Smitsonijan instituta u Vašingtonu, Naučnoj galeriji u Melburnu ili Muzeju nauke i umetnosti u Singapuru. Ovaj susret ujedno je bio prilika i za mali intervju…
Recite nam nešto o svom radu Disarming (Razoružavanje), koji su posetioci mogli da vide na ovogodišnjoj izložbenoj postavci „Mogućnosti predela“.
Razoružavanje je performativno istraživanje odnosa između odvojene robotske ruke, veštačkog okruženja i ljudskih posmatrača. Ovde je predstavljeno kao projekcija i u velikoj meri oslikava jedan od narativa koje pruža robotska industrija – da roboti, zajedno sa mašinskim učenjem, postaju sve autonomniji. Ako se osvrnemo na istoriju, autonomija ili sposobnost da se pomeramo, samostalno krećemo, koračamo unapred, definisala je šta to znači „biti živ“. I iako danas definišemo život sasvim drugačije, još imamo tendenciju da projektujemo ili antropomorfizujemo pokretne tehničke entitete. Dakle, rad se u velikoj meri poigrava sa ovom dvosmislenošću fizičkog posedovanja robotske ruke, ali se istovremeno igra i sa emocionalnom privrženošću posmatrača. Možda na ovaj način izaziva izvesnu empatiju, ali u isto vreme, na drugoj sceni, prikazuje električne kablove, kao da taj robot možda ne postoji izolovano, jer je nama ljudima potreban kiseonik, kao i prirodno okruženje da bismo se održavali i živeli.
Vaš rad se oslanja na istraživanje digitalnog sveta i novih tehnologija. Kako vidite sinergiju tehnologije i ljudi?
Generalno, moj interes je da bolje sagledam odnose između ljudi, robota i veštačke inteligencije, ali i da posmatram kako se i naša percepcija, kako se procesi u našem mozgu menjaju uporedo sa digitalizacijom. Dakle, možda bi način na koji vidimo naše okruženje danas mogao biti veoma drugačiji nego za 50 godina, i u tom okviru moj prošli rad je bio učvršćivanje i nadogradnja nekoliko narativa koji dolaze sa robotskom tehnologijom. Jedan od njih je, na primer, da će nam roboti pomoći da automatizujemo industriju i otvorimo tu mogućnost da imamo više slobodnog vremena i više vremena da ništa ne radimo, ali u isto vreme dolaze i sa tim strahom da možda nećemo imati šta da radimo. Mislim da se u svom radu trudim da takve narative učinim vidljivim, a zatim da pronađem zanimljiv pristup, da ih preispitam ili izgradim kontranarative. Za mene je veoma važno da se te situacije mogu telesno doživeti, da u jednom trenutku shvatite da ste deo interaktivnog sistema.
Sarađujete i sa naučnicima, neuronaučnicima, psiholozima, psihijatrima… Promovišući nauku, pokušavate da joj pristupite kroz različite perspektive, a umetnost je jedna od njih.
Način na koji ja vidim umetnost i nauku je da, kao naučnik, imate ovu oblast zajedničkog znanja i da vam je dozvoljeno da napravite jedan korak van, a umetniku je dozvoljeno da napravi deset koraka, ali nikada neće znati da li je njegovih deset koraka napred ili nazad ili u stranu. Međutim, za mene je važno da sarađujem sa naučnicima kako bih imao naučnu osnovu iz koje dalje mogu da radim i odatle da ekstrapoliram ili koristim humor ili spekulacije kako bih dalje pomerao granice. Mislim da je veoma važno da u našem društvu postoje umetnički istraživači, to je neka vrsta kolektivne odgovornosti.
Šta je na vas ostavilo najjači utisak sa naše ovogodišnje postavke „Mogućnosti predela“?
Bio sam veoma impresioniran lokalnom zajednicom, koliko su različite discipline dobro povezane, i koliko toga ovde ima. Ovo je vrlo plodna scena i veoma sam srećan što sam imao priliku da dođem i budem njen deo.
Razgovor vodila Ljiljana Ilić.
