„Trudimo se da sledimo paradigmu biokompjutinga, koja bi trebalo da nam pomogne da shvatimo kako možemo da upotrebimo biološke procese u informacionim tehnologijama.“

Razgovarao: Đorđe Petrović

Foto: Elvira Kakusi

Sredinom maja, u Novom Sadu, Centar za promociju nauke i Udruženje građana Reaktor organizovali su Bio Art Forum, koji je okupio umetnike, naučnike i stručnjake iz celog sveta kako bi razgovarali o izazovima i perspektivama bio-arta. Ukratko, bio-art predstavlja neobičan spoj umetnosti i biotehnologija, u kojem se u umetničke svrhe koriste mikroorganizmi i drugi živi sistemi. Na Forumu, organizovanom u sklopu međunarodnog projekta Bio Awaking, govorili su neki od najznačajnijih aktera iz ove oblasti, a jedan od njih svakako je i Jurij Krpan, programski direktor i osnivač ljubljanskog Instituta Kersnikova.

Institut Kersnikova je po mnogo čemu jedinstvena kulturno-obrazovna organizacija i produkcijska platforma, koja već tri decenije okuplja umetnike i stvaraoce čija se interesovanja i projekti kreću na tromeđi umetnosti, nauke i savremene tehnologije. Pored Galerije Kapelica, u kojoj umetnici mogu da izlažu svoja dela, ova organizacija raspolaže i specijalnim biotehnološkim, mehatroničkim i bioničkim laboratorijama. Institut Kersnikova početkom juna ove godine organizovao je ECSITE konferenciju, jedan od najvažnijih događaja iz oblasti naučne komunikacije u Evropi.

Ova dva događaja bila su povod da sa Jurijem Krpanom porazgovaramo o počecima i razvoju Instituta Kersnikova, o bio-artu i veštačkoj inteligenciji, ali i o tome šta su učesnici mogli da vide na ovogodišnjoj ECSITE konferenciji.

Institut Kersnikova avangardna je ustanova koja preispituje granice između umetnosti i tehnologije, naročito biotehnologije. Pošto ste vi tu od samog početka, možete li nam reći kako je sve počelo?

Sve je počelo davne 1995. godine kada me je Studentska organizacija Univerziteta u Ljubljani zamolila da vodim njihov galerijski prostor u arhitektonskom obliku kapelice – koji i danas nosi naziv Galerija Kapelica – i organizujem izložbe umetnika iz čitave regije. Vremenom smo u galeriji počeli da organizujemo i druge aktivnosti, ekipa nam se uvećala, kao i krug delatnosti, tako da smo 2000. godine odlučili da osnujemo Institut Kersnikova, kao nevladinu organizaciju. Ime je dobio po Kersnikovoj ulici, u kojoj se galerija nalazi. Ideja nam je bila da ime upućuje na lokaciju, a ne na sadržaj, jer smo znali da će se naša organizacija još razvijati.

Desetak godina kasnije počeli smo da razmišljamo da bi uz Kapelicu trebalo da obezbedimo poseban prostor u kojem bi umetnici mogli da rade na svojim projektima iz oblasti bio-arta. Naime, problem sa bio-artom je što proces rasta i razvoja živih organizama sa kojima umetnici rade zahteva određeno vreme, tako da ako organizuješ otvaranje izložbe na početku projekta, ništa neće moći da se vidi. Može da se organizuje neka vrsta zatvaranja, ali ispostavilo se da to baš i ne funkcioniše. Tako da smo shvatili da nam treba poseban prostor za pretprodukciju – jedna vrsta umetničke laboratorije – u kojem bi nastajalo umetničko delo, a kada bude zrelo za izlaganje, onda bismo tek organizovali izložbu. Zaista nismo imali velikih ambicija kad smo počeli s tim, ali novi prostor privukao je nove ljude, ne samo iz sveta umetnosti, već i iz sveta nauke i inženjerstva. Jednostavno su se otvorile nove mogućnosti, tako da su umetnici sad imali gde da istražuju, da čuvaju svoje radove i strpljivo rade na njima, ali i gde da se sreću sa naučnicima i inženjerima koji su naviknuti na takve uslove rada.

Videli smo da su umetnički radovi nastali u takvom ambijentu kvalitetniji i zanimljiviji, tako da su naši umetnici počeli da osvajaju nagrade širom sveta. U tom trenutku, shvatili smo da nas zanima isključivo vrhunska produkcija, a da bismo to ostvarili, bilo je potrebno da umetnicima omogućimo odgovarajuće uslove za rad. Trudili smo se da od finansija koje smo dobili od evropskih projekata nabavljamo kvalitetnu opremu – inkubatore, sterilne komore, PCR za umnožavanje ćelija i dr. – koju nismo dozvoljavali umetnicima da nose sa sobom dalje, već je ostajala na raspolaganju sledećoj generaciji umetnika. Zahvaljujući tome, umetnici iz tradicionalnih umetničkih škola, u kojima nisu imali susret sa bio-artom, mogli su da dođu i okušaju se u ovoj vrsti umetnosti.

Jedna od stvari po kojoj je Institut Kersnikova prepoznatljiv je bio-art. Zbog čega ste odlučili da podržite ovu vrstu umetnosti?

Sa četvrtom industrijskom revolucijom, koja, između ostalog, podrazumeva razvoj biotehnologija, robotike i veštačke inteligencije, čovek je dobio neverovatnu moć, posle koje ništa više neće biti isto. Mi želimo da preispitamo smisao svega toga, kakve nam mogućnosti ove tehnologije pružaju, kako pomoću njih možemo bolje da razumemo prirodu i da se povežemo s njom. Danas je taj rusoovski povratak prirodi bez tehnologije nemoguć, jer smo prešli prag posle koga više nema povratka. Zato je važno promišljati kako da savremenu tehnologiju upotrebimo tako da naš suživot sa prirodom učinimo održivim.

Kada smo organizovali festival „Zemlja bez ljudi“, zvali smo istraživače iz različitih svemirskih agencija koji ispituju preživljavanje ljudi u svemiru. Oni vrlo dobro znaju da, recimo, za sedam meseci, koliko traje put do Marsa, ne možeš poneti sa sobom dovoljno hrane, nego moraš u svemirskom brodu da napraviš neku vrstu bašte. I tačno se zna koliko je proteina, ugljenih hidrata, masnoća, vode i ostalog potrebno da bi posada broda mogla da preživi.Ideja nam je bila da navedemo ljude da počnu da razmišljaju o optimalnoj proizvodnji hrane, o tome kako da dobijemo tačno onoliko koliko nam je potrebno i da ne narušimo ekološku ravnotežu. Takav način razmišljanja čini okosnicu koncepta odrasta (eng. degrowth), koji je suprotan današnjoj opsesiji ekonomskim rastom.

Jedan od glavnih fokusa festivala „Svet bez ljudi“, koji ste pomenuli, bila je veštačka inteligencija, naročito interakcija između mašina i biljaka u svetu bez ljudskog prisustva. Na koji način pristupate temi odnosa veštačke inteligencije i prirode?

Iako je danas u medijima glavna tema to da li će i na koji način veštačka inteligencija zameniti ljude, mi smo zaključili da to, pored toga što nije istinito, nije ni naročito zanimljivo, već smo se  opredelili da temi Al priđemo iz jednog drugačijeg ugla. Hteli smo da ispitamo kako se veštačka inteligencija može upotrebiti tako da bolje razumemo i nas same i svet oko nas, pošto mi sa našim ljudskim sposobnostima nismo kadri da sagledamo celu planetu, naročito ne u realnom vremenu. Međutim, zahvaljujući Al i njenim neverovatnim mogućnostima, koje za sad samo naslućujemo, danas nam je i to izvodljivo. Uz pomoć, između ostalog, interneta stvari (IoT) i milijardi senzora možemo da steknemo potpuniju sliku, maltene u realnom vremenu, pa da onda, spram toga, podesimo i naše aktivnosti.

S druge strane, za razliku od današnje tehnologije, koja troši mnogo resursa i ostavlja previše otpada, priroda se uvek trudi da funkcioniše na optimalan i održiv način, pa smo počeli da razmišljamo o tome kako ona memoriše i deli informacije. Zato se trudimo da sledimo paradigmu biokompjutinga, koja bi trebalo da nam pomogne da shvatimo kako možemo da upotrebimo biološke procese u informacionim tehnologijama. Danas se brojna naučna istraživanja bave time kako pohraniti podatke u DNK, budući da u samo jedan DNK lanac može „stati“ nekoliko Enciklopedija Britanika. Takođe ispitujemo i neke primitivnije organizme, poput gljiva, čiji mrežni sistem hifa – tzv. micelija – funkcioniše kao internet. One ne dele samo informacije među sobom, nego i sa ostalim biljkama u ekosistemu. Zamislite koliko bi nam ugljenični otisak bio manji i koliko bismo planeti pravili manje opterećenje da nam komunikacija ne ide preko kompjutera, nego preko tih „prirodnih medijuma“. Da bismo tako nešto realizovali, uz ljudsku inteligenciju potrebna nam je i veštačka, koja je zapravo ljudska inteligencija „na steroidima“, ali i drugačija vrsta kognicije koju možemo da nađemo u prirodi. Na taj način nastala bi hibridna inteligencija. Veštačka inteligencija, na primer, mogla bi da nam posluži za prevođenje komunikacije između nas i drugih živih bića. Naravno, zavisi dosta i od toga u koju će svrhu to biti upotrebljeno. Umesto za ratovanje, ova biotehnologija mogla bi da nam pomogne da shvatimo ko smo mi, odakle dolazimo i šta je naša sudbina. To je jedan humanistički imperativ. Ali da bismo toga uopšte postali svesni i da bismo bili spremni da krenemo u tom smeru, važno je da se prvo umetničkim putem izgradi senzibilitet za druga živa bića.

Kako umetnici mogu da dobiju priliku da rade u vašem institutu? Da li postoje neki konkursi?

Kod nas su vrata uvek otvorena, tako da umetnici mogu slobodno da nas kontaktiraju. Imamo, recimo, program koji se zove „Inkubacija“, gde umetnik dođe i godinu dana istražuje i radi, pa nam na kraju pokaže do čega je došao – iako to ne mora da bude gotovo umetničko delo. Ako procenimo da je to do čega je došao vredno, onda ga prijavimo za sledeću godinu i razvijamo projekat. Ukoliko neka umetnica ili umetnik dođu s dobrom idejom, koja se uklapa u okvir koji smo zadali, onda počinjemo zajedno da razmišljamo i da je razrađujemo: šta je tu interesantno, kako bi to moglo da izgleda, šta sve treba sprovesti u delo, koliko bi to moglo da košta i onda zajedničkim snagama pokušavamo da nađemo način da obezbedimo novac za realizaciju ideje.

Vodeća evropska mreža naučnih centara i muzeja ECSITE svake godine organizuje konferenciju koja okuplja aktere iz različitih oblasti naučne komunikacije i naučnog obrazovanja. Ovogodišnju konferenciju u Ljubljani organizovao je vaš institut. Po čemu se ona izdvaja od prethodnih?

Ovo je prvi put u 34 godine, otkad konferencija ECSITE postoji, da je njen organizator bila nevladina organizacija, i to NVO koja se bavi umetnošću, a ne naukom. Međutim, uspeli smo da ih za sve ove godine saradnje ubedimo da naučna komunikacija ne mora da se odvija samo preko naučnih muzeja, već da se naučni principi mogu razumeti i tako što se primene u praksi, kroz upotrebu nauke i tehnologije u kontekstu umetnosti.

Što se samog programa tiče, pored zaista zanimljivih predavanja, panela i radionica, koje su sastavni deo svake ECSITE konferencije, uspeli smo da sa naše strane izvedemo i jedan „desant“. Naime, u svakoj od sala u kojima se program održavao izložen je po jedan rad nekog od naših umetnika, a oni su poslednjeg dana konferencije imali priliku da učesnicima predstave svoje stvaralaštvo.

Takođe sam ponosan i na to što smo uspeli da dovedemo fantastične govornike, među kojima je bila i beogradska dizajnerka i umetnica Ana Rajčević. U vreme kad smo s njom radili na nekom projektu u Ljubljani, ona se spremala da ide na MIT kako bi sarađivala sa Hjuom Herom, vrhunskim stručnjakom u oblasti bionike. To je naučnik koji je prilikom alpinizma izgubio obe noge, da bi kasnije sebi napravio bionske noge. Poznat je i po tome što je sarađivao sa paraolimpijcima, kao što je Pistorijus. On sad ima svoj institut i pozvao je Anu da dođe i sa njim radi na jednom važnom projektu. Ona će dizajnirati specijalnu protezu koja bi trebalo da bude nešto više od običnog pomagala – neka vrsta produžetka ili nadgradnje ljudskog tela, nešto što je više od ljudskog, što je neobično i zanimljivo i što ne stigmatizuje na negativan način onog koji je nosi.

Intervju je originalno objavljen u 37. broju časopisa Elementi.