„Rilkeova definicija lepote relevantna je za iskustvo istraživanja i stvaranja iz ruševina: ’Jer šta je lepota ako ne sam početak strašnoga, koji smo taman još kadri da podnesemo, pa mu se tol’ko divimo samo zato što s nehajnim prezirom neće da nas razori.’ Takva mesta otkrivaju koliko su ekstremna lepota i ekstremna opasnost često blisko povezane – posetioci koji se prepuste njihovoj očaravajućoj atmosferi lako mogu postati žrtve brojnih, po njih same potencijalno destruktivnih, fizičkih opasnosti“

Razgovarao: Đorđe Petrović

U marini „Dorćol“, na desnoj obali Dunava, obavijena metalnom ogradom i velom zaborava, nalazi se nekadašnja termoelektrana „Snaga i svetlost“. Ovaj veličanstveni industrijski kompleks, izgrađen početkom tridesetih godina prošlog veka u modernističkom stilu, igrao je važnu ulogu u procesu elektrifikacije Beograda. „Snaga i svetlost“ prestala je sa radom 1969, i otad je napuštena i prepuštena zubu vremena. Međutim, iako je izgubila nekadašnju ulogu, zahvaljujući radu dvojice renominarih umetnika dobila je novu – i to filmsku! Naime, ova termoelektrana glavni je akter kratkog filma Iluminacija [BGD-25], koji pokušava da joj na inovativan način, makar nakratko, povrati „glas“ – ali i snagu i svetlost.

Film je plod jedinstvene umetničke rezidencije realizovane u okviru međunarodnog projekta FASIH (Future Art Science Industrial Heritage), u produkciji Centra za promociju nauke. Ovaj rad posetiоci će moći da vide na izložbi „Svetlost i snaga industrijskog nasleđa“, od 22. maja do 29. juna, u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu. Iluminaciju [BGD-25] potpisuje umetnički duo Sz. Berlin ± Panic, koji čine Aleksej Monro i Nikola Panić.

Aleksej Monro je interdisciplinarni umetnik i autor knjige Ispitivanje mašina: Lajbah i NSK, objavljene u Sloveniji, Francuskoj i Nemačkoj. Njegova istraživačka interesovanja obuhvataju modernu i industrijsku arhitekturu, kao i elektronsku i industrijsku muziku. Nikola Panić je filmski reditelj, scenarista i producent, koji je radio na brojnim značajnim filmskim projektima, uključujući saradnje sa Ridlijem Skotom, Majkom Figisom i Džonom Irvinom. Njegov dokumentarni film I pobednik nije… prikazivan je u američkim bioskopima, a pesma iz filma našla se u užem izboru za Oskara 2018. godine. Umetnički duo Sz. Berlin ± Panic formirali su 2022. godine.

Povodom predstojeće izložbe i premijere njihovog filma, sa ovim tandemom razgovarali smo o metodologiji „reanimiranja“ napuštenih industrijskih lokaliteta, zvučnom pejzažu termoelektrane „Snaga i svetlost“ i estetici ruševina, kao i o umetničkom potencijalu ovakvih prostora za savremenu refleksiju i kulturno oživljavanje.

Termoelektrana „Snaga i svetlost“ nije prva napuštena industrijska lokacija koju ste umetnički interpretirali. Po čemu je ova zgrada specifična i kako ste došli na ideju da njenu priču pretočite u film Iluminacija [BGD-25]?

Iako postoji kontinuitet sa našim radovima na prethodnim lokacijama, ovo mesto se razlikuje u nekim ključnim aspektima. Nalazi se u prometnom urbanom okruženju, a opet ga gotovo niko ne posećuje. Takođe, reč je o kontrolisanom prostoru, u neposrednoj blizini aktivnih postrojenja. Razgovarajući s ljudima u Beogradu, shvatili smo da za mnoge čak i samo ime ovog mesta ima tek bled, gotovo sablasan prizvuk — ili im je potpuno nepoznato. Deluje kao mrtva zona u kolektivnom pamćenju grada, a takvo mesto je samo po sebi vrlo zanimljivo za istraživanje. Tu je i njegova (urušena) arhitektonska vrednost.

Kada smo videli poziv koji je raspisan u okviru projekta FASIH, odmah smo prepoznali njegov umetnički potencijal i uvideli da bi to bila odlična prilika da razvijemo i unapredimo naš rad i naše tehnike.

Posebno važan aspekt vaše priče je zvuk, koji ste dobili uz pomoć snimanja na lokalitetu i sonifikacije. Šta je sonifikacija i na koji način ste koristili arhitekturu zgrade da generišete zvuk? Šta nam sve zvučni pejzaž termoelektrane otkriva o njenoj sudbini?

Sonifikacija se odnosi na obradu bilo kog oblika podataka u zvučni (ali ne nužno muzički) oblik. U najvećem obimu se koristi u istraživanju svemira za akustičku simulaciju kosmičkih procesa, ali potencijalno bilo koji oblik podataka može na ovaj način biti prikazan kao zvučni. U našem slučaju, koristimo posebnu aplikaciju koja u realnom vremenu prevodi signale kamere i videa u zvuk. Usmeravanjem kamere na elemente kao što su žlebovi za ugalj, metalne grede ili podne pločice, može se „uhvatiti“ njihov „zvuk“. To se može obraditi i puštati uživo, na licu mesta (mogu se podešavati visina tona, tonalitet i drugi parametri), ili se fotografije i video-snimci sa lokacije mogu naknadno učitati u aplikaciju radi daljeg editovanja. Ova tehnologija predstavlja važan stepen razvoja – umesto da stvaramo muzičke utiske o nekom mestu u tradicionalnom smislu, mi radimo zajedno sa njim, koristeći zvukove koje aplikacija proizvodi i dajući mu glas.

Pored prikupljanja sirovih tonova i semplova, vreme provedeno u termoelektrani smo koristili da usavršimo i razvijemo nove tehnike i da, tokom naših sesija tamo, pustimo zgradu da „svira“. Snimili smo nekoliko dugih muzičkih sekvenci, od kojih se neke jasno čuju na finalnom zvučnom zapisu. Stotine kraćih zvučnih događaja je takođe snimljeno na licu mesta, plus opsežni terenski snimci koraka, metala, olupina i drugih detalja. Važno je naglasiti da je svaki element zvučne podloge ili snimljen na licu mesta ili je proizveden od materijala snimljenog na licu mesta. Radimo isključivo sa zvucima sa lokacije, obrađujući ih i montirajući samo po potrebi za kompoziciju.

U ovom procesu smo dobili neprocenjivu – ali ne nužno i entuzijastičnu – pomoć od vrana, stanovnika ove zgrade, čije smo glasove takođe koristili. Vrane pružaju podsmešljiv ili trijumfalni komentar o svojoj kolonizaciji zgrade, u saradnji sa drugim dominantnim zvukom – stalnim zujanjem aktivne termoelektrane u neposrednoj blizini. Iako je njen zvučni dron otežao izolovanje pojedinačnih zvukova koji su nam bili potrebni u terenskim snimcima, koristili smo ga i kao element kompozicije – jedini zvučni element izvan lokacije. Ovaj element predstavlja simbolički paradoks – zvuk aktivne elektrane ispunjava zanemarenu i razbijenu ljušturu svog prethodnika. U tom smislu, trenutni zvučni pejzaž manifestuje nemilosrdnu prirodu industrijskog napretka. Aktivna elektrana će takođe postati zastarela i već živi u pozajmljenom vremenu.

Vaš film istražuje istoriju termoelektrane, ali se ne zadržava na pukom dokumentovanju transformacije ovog objekta kroz vreme, već pokušava da „uhvati“ i oživi duh ovog napuštenog mesta. Na koje sve načine to postižete i šta za vas predstavlja oživljavanje prostora kroz umetničku intervenciju? 

Naše privremeno „hvatanje“ duha termoelektrane, nadamo se, omogućava neku vrstu njenog oslobođenja. To „hvatanje“ nije zamišljeno kao strategija za pripitomljavanje – cilj nam je da oslobodimo, a ne da ukrotimo njenu moć. Simbolično, probudićemo je iz sna i vratiti joj njenu dinamičnost. To se postiže bukvalno i metaforički pojačavanjem i isticanjem njenih suštinskih arhitektonskih, vizuelnih i zvučnih karakteristika. Cilj filma je da prikaže dramu prostora – oštre modernističke uglove, praznine, veliku visinu. Kompozicija koristi zvukove prikupljene na lokalitetu da bi se na savremen način ponovo zamislio zvuk termoelektrane tokom njenog rada. Zanimaju nas ovakva oživljavanja prostora kao načini da se na površinu iznesu nerešena pitanja i da se ljudima omogući da dožive njihovu moćnu atmosferu.

Obojica radimo sa ritmom (kao filmski stvaraoci, di-džejevi, producenti elektronske muzike), tako da nam je delovalo da kontekst termoelektrane „Snaga i svetlost“ i njena istorija zahtevaju dinamičan, ritmički pristup, a ne onu vrstu melanholičnog rekvijema, koji bi takođe mogao da proizađe iz ovog prostora. Ono što smo ovde pokušali da otkrijemo jeste ono što pisac Dilan Trig naziva „dinamičkom rezonancom ruševine“. Kontemplativniji pristup bi lako mogao da sklizne u romantizaciju ili fetišizaciju propadanja. Rekreiranje radnih ritmova iz 20. veka pomoću tehnologije 21. veka nametnulo je jednu vrstu discipline koja simbolično odražava disciplinu kojoj su bili podvrgnuti oni koji su izgradili termoelektranu i upravljali ovim mestom. Možda se estetika koju stvaramo najbolje može opisati kao spektralni dinamizam. Snaga i svetlost zgrade i njene istorije vraćaju se u živopisnom, ali sablasnom obliku.

Kada je reč o tome šta ovaj rad znači za nas, postojao je takođe i lični aspekt – jedan od nas dvojice je poreklom iz Beograda, pa je rad na ovom lokalitetu bio i način da se ponovo uspostavi odnos sa istorijom grada. 

Koji je bio najveći izazov s kojim ste se susreli prilikom snimanja i kako ste ga prevladali?

Bili smo na lokaciji tokom celog aprila, a snimanje je moralo da se produži jer je nekoliko dana bilo previše hladno, mračno ili vlažno da bi se napravili upotrebljivi snimci. Jednog dana, kada je počeo da pada sneg, morali smo da odustanemo. Kada se pojavilo sunce, jarko, hladno aprilsko svetlo takođe je uticalo na snimanje i sonifikaciju (i pozitivno i negativno). Vetar je isto bio važan faktor, posebno prilikom snimanja dronom. Ispostavilo se da je zgrada velika i dovoljno izložena vremenskim prilikama da gornji nivoi imaju svoju mikroklimu, posebno oko uništenih prozora i krova. Iznenadne vazdušne struje i vrtlozi ponekad su otežavali, pa čak i činili rizičnim, letenje dronom kroz unutrašnjost zgrade.

Još jedan izazov bila je sama razmera – bilo je toliko potencijalnog materijala na svakom nivou, od mikro do makro nivoa, od pojedinačnih podnih pločica do ogromnih prostorija. Nije bilo govora o dokumentovanju samo delova zgrade – pošto nam je pružena jedinstvena mogućnost dugotrajnog snimanja, osećali smo dužnost da snimimo sve. Naši prethodni projekti zasnivali su se na pojedinačnim posetama, sa ne više od četiri sata materijala, pa smo se ovde suočili sa izazovima selekcije koje ranije nismo imali. Da bismo to uradili, morali smo da konstruišemo osnovnu narativnu strukturu filma koja bi nam pomogla prilikom odabira.

Film se temelji i na iskustvu sa prethodnim projektima, poput onog u Istri. Na koji način se metodološki ili tematski nadovezujete na te radove?

Naš rad u Istri je bio usredsređen na lokacije koje su u vezi sa preradom uglja i proizvodnjom električne energije, tako da je u tom smislu naš film o termoelektrani „Snaga i svetlost“ očigledan tematski nastavak prethodnih projekata. Iskustvo stečeno na tim mestima bilo je dobar oblik treninga za ono što smo ovde realizovali. Međutim, uprkos arhitektonskim ili funkcionalnim sličnostima, svaka lokacija zahteva jedinstvene taktike. Već smo imali neku vrstu neformalne ili instinktivne metodologije, ali nas je ovo mesto inspirisalo i primoralo da modifikujemo naš pristup i odemo korak dalje u odnosu na ono što smo radili ranije. Prilagođavamo se i radimo u skladu sa svakom lokacijom i dozvoljavamo zgradi da osvetli naš kreativni put. Radimo sa njima i kroz njih, u svojevrsnom umetničko-konceptualnom proučavanju (nem. durcharbeiten) njihovih specifičnih karakteristika i prirode.

Objekti industrijskog nasleđa, poput „Snage i svetlosti“, možda jesu ruševine, ali i dalje kriju neku posebnu vrstu privlačnosti. U čemu se sastoji njihova atraktivnost i lepota?

Pre svega, treba jasno reći da zgrada nije postala lepa tek kao ruševina. Bila je to elegantna modernistička zgrada u trenutku kada je izgrađena, sa nekim iznenađujuće dekorativnim elementima kao što su obojene podne pločice. Sa arhitektonsko-istorijske tačke gledišta, njena lepota je bukvalno uništena. Ipak, iako je napuštena više od pola veka, njena „ruševna“ lepota nastavlja da se razvija. Sasvim je moguće da su neki detalji bili atraktivniji pre deset ili dvadeset godina, dok drugi tek sada dostižu punu „lepotu propadanja“. To se dešava kroz procese kao što su promena boje, rđa, strukturni kolaps i druge promene. Urušavanje jednog elementa omogućava svetlosti ili vegetaciji da prodru u nove prostore. U jednom delu zgrade trenutno raste mladi šumarak, koji je verovatno dodatno porastao tokom proteklih nedelja od kad smo napustili lokaciju.

Još jedan primer je urušeno metalno stepenište u prednjem delu zgrade. Stepenište sada ima potpuno drugačiju, spokojniju (mada takođe i tragičniju) atmosferu u poređenju sa onom koju je verovatno imalo dok je još bilo moguće penjati se uz njega. Dakle, iako je primamljivo razmišljati o ruinama kao o mestima sa fiksnom lepotom, mesta poput ovog poseduju dinamičnu, evoluirajuću lepotu. Da ih ponovo posetimo za godinu dana, primetili bismo nove promene u pravcu daljeg raspadanja, koje bi stvorile nove estetske efekte i utiske. Zbog svoje promenljive prirode i suspenzije svakodnevne stvarnosti unutar njihovih zidova, ova mesta mogu funkcionisati kao vremenske opservatorije ili kontemplativni prostori u kojima je moguće privremeno napustiti linearno vreme i promišljati.

Rilkeova definicija lepote relevantna je za iskustvo istraživanja i stvaranja iz ruševina: „Jer šta je lepota ako ne sam početak strašnoga, koji smo taman još kadri da podnesemo, pa mu se tol’ko divimo samo zato što s nehajnim prezirom neće da nas razori.“ Takva mesta otkrivaju koliko su ekstremna lepota i ekstremna opasnost često blisko povezane – posetioci koji se prepuste njihovoj očaravajućoj atmosferi lako mogu postati žrtve brojnih, po njih same potencijalno destruktivnih, fizičkih opasnosti.

Na koji način Iluminacija [BGD-25] može da promeni način na koji doživljavamo termoelektranu „Snaga i svetlost“ i slične napuštene industrijske prostore? Zbog čega je važno da ovu vrstu baštine očuvamo ili da makar ne dopustimo da potone u trajni zaborav?

Umetnička reaktivacija može otkriti nešto neočekivano i različito će uticati na različite ljude. Film je zasnovan na produženom posmatranju i dokumentovanju lokacije, i nadamo se da će pokazati umetnički potencijal takvih ruiniranih prostora. Ovaj potencijal je potpuno drugačiji od potencijala koji ruševina može imati ako se stabilizuje i dobije novu namenu. Konačan, nepopravljiv kolaps koji vodi u zapuštenost uništiće potencijal rekonstrukcije, ali rekonstrukcija će uništiti mogućnosti za promišljanje i stvaranje koje upravo ovaj proces ruiniranja omogućava.

U ovom trenutku ne znamo sa sigurnošću da lokacija neće potonuti u trajni zaborav ili biti potpuno izbrisana. Možda nikada neće postati kulturni centar – ali možda može privremeno postati centar kulturne refleksije i dijaloga. Dopuštamo prostoru da govori sam za sebe, verovatno i više nego što se zapravo direktno zalažemo za njega. Naš film je privremena reaktivacija termoelektrane, ali nije rekonstrukcija, zato što želimo da joj odamo poštovanje i radimo zajedno s fragmentarnom „snagom i svetlošću“ same ruine. Ono što predstavljamo jeste alternativni scenario u kojem zgrada nije ni obnovljena, ni ostavljena da propada, niti srušena. Umesto toga, ona privremeno ponovo funkcioniše.

Zbog njenog arhitektonskog, društvenog i istorijskog značaja, uvek je važno sačuvati takvo nasleđe u nekom obliku – ako ne kao očuvani ili obnovljeni prostor, onda makar kao živu, živopisnu uspomenu za budućnost. Ne možemo tačno razumeti sadašnjost ili budućnost ako se takvo nasleđe jednostavno izbriše.

Kratki filmIluminacija [BGD-25] jedan je od devet odabranih radova na regionalnom art+science konkursu u okviru međunarodnog FASIH projekta (Future Art Science Industrial Heritage), posvećenog revitalizaciji i očuvanju industrijskog nasleđa. FASIH izložba biće otvorena za publiku na tri lokacije – 22. maja u Beogradu (Muzej nauke i tehnike) i Trbovlju (Delavski dom), i 10. juna u Rijeci (Vjećnica Akademije primijenjenih umjetnosti).