Projekat Latentni pejzaži istražuje kako ljudska i mašinska percepcija oblikuju stvarnost kroz sećanje, sugestiju i interpretaciju. Kroz interaktivnu svetleću kutiju ispunjenu peskom, posetioci crtaju oblike koje AI sistem potom prevodi u vizuelne sekvence – svojevrsni Roršahov test za veštačku inteligenciju. Instalacija otvara pitanje kako konstruišemo stvarnost, fizički i kognitivno, kroz interakciju između čula, prethodnog znanja i tehnološke interpretacije.

Za portal art+science Jerun Klukers, autor projekta, govori o istraživačkom procesu, neočekivanim otkrićima koja su nastala kroz saradnju čoveka i mašine, i o ulozi umetnosti kao prostora za preispitivanje percepcije i imaginacije. Izložba „Putanje tehnologije“ bila je otvorena do 26. oktobra u KC Silosi, a ekskluzivan intervju sa autorom donosimo u nastavku.

Šta su to Latent Landscapes?

Projekat Latent Landscapes istražuje kako su i ljudska i mašinska percepcija oblikovane sećanjem, sugestijom i interpretacijom. Svetleća kutija ispunjena peskom služi kao taktilni interfejs: posetioci crtaju po pesku, a crteži koje naprave prikazuju se AI modelu koji ih prevodi u upite. Na taj način ovaj rad posmatram kao svojevrsni Roršahov test za veštačku inteligenciju. Ulazni podaci se obrađuju kroz PAIC, sopstveno razvijeni AI sistem (trenutno u procesu patentiranja), koji koristi prilagođeni model treniran na različitim tehnikama snimanja – od fotografije na staklenim pločama i rendgenskih snimaka do VHS-a i analognog filma – kako bi generisao nove slike. Svaki put kada se slika zabeleži kroz drugi medij, stvarnost se na neki način „preoblikuje“.

Generisane slike se zatim animiraju interpolacijom kadrova, stvarajući neprekidnu, evoluirajuću vizuelnu sekvencu. Svaki kadar se uzorkuje sa različitim seed-ovima i inferencijskim podešavanjima, što rezultira suptilnim, lutajućim putovanjem kroz latentni prostor modela. Instalacija se zasniva na promišljanju o tome kako konstruišemo stvarnost – i fizički i kognitivno – kroz isprepletanost čulnih ulaza, prethodnog znanja i tehnološke interpretacije.

Kakvo je bilo vaše iskustvo u radu sa veštačkom inteligencijom?

Radim sa AI-jem otprilike šest godina, tako da sam u projekat ušao sa velikim iskustvom. Ipak, ovaj projekat je bio iterativan i istraživački proces, koji je podrazumevao mnogo praktičnog testiranja i finog podešavanja.

Interakcija između fizičkog gesta (crtanja u pesku) i mašinske interpretacije otkrivala je neočekivane obrasce i iznenađenja, što me je često navodilo da treniram nove modele zasnovane na prethodno generisanim slikama. U tom smislu, AI nije bio samo alat. Aktivno je učestvovao u oblikovanju kreativnog pravca. Pronalaženje ravnoteže između kontrolisanih parametara i poetske logike bilo je ključno za proces – i upravo to ga je učinilo toliko ispunjavajućim.

Kada se osvrnete na ceo proces, da li postoji neki poseban trenutak koji biste izdvojili?

Jedno neobično i divno otkriće bila je sklonost modela da u najslikovitijim, najapstraktnijim crtežima u pesku „vidi“ krevete, mačke ili torte. Ali s vremena na vreme, sistem bi generisao nešto zaista zadivljujuće – slike koje su delovale kao izgubljena sećanja ili vizije iz paralelnog sveta.

Tokom jednog od prvih javnih testova, posetilac je rekao: „Kao da gledam u maštu veštačkog uma.“ Taj komentar mi je ostao urezan. Uhvatilo je nešto suštinsko u vezi sa instalacijom – osećaj da zavirujemo u čudan, a opet poznat unutrašnji svet.

Pošto projekat istražuje našu percepciju „stvarnosti“, da li ste kod publike primetili neke zanimljive reakcije na instalaciju?

O, da. Posetioci su često komentarisali zastrašujuću prepoznatljivost onoga što vide – kako su slike delovale kao polusećanja, vizuelni fragmenti podsvesnog.

Tu je postojala i zanimljiva dinamika gde bi sistem generisao neku sliku – recimo, medveda – a onda bi posetilac počeo da crta medveda u pesku kao odgovor. To je postalo svojevrsna petlja povratne sprege, kokreacija čoveka i mašine, u kojoj su jedno drugo suptilno oblikovali.

Na taj način, instalacija ne samo da simulira percepciju, već promišlja o tome kako se značenje oblikuje u realnom vremenu, kroz saradnju, preko granica inteligencije.