„Čitav prostor biće izmešten iz realnog u virtuelnu stvarnost, gde će posetioci Muzeja nauke i tehnike imati priliku da, putem mobilnog telefona ili VR seta, (d)ožive zgradu nekadašnje termocentrale ’Snaga i svetlost’ u njenom punom sjaju“

Razgovarao: Đorđe Petrović

Ako ste nekad šetali Dunavskim kejom prema beogradskim Silosima, kod Marine Dorćol, iza ograde i rastinja mogli ste da vidite napušteni industrijski kompleks u kojem se, tik uz samu reku, uzdiže monumentalna betonska zgrada u međuratnom modernističkom stilu, pored koje se nalazi ogromni zarđali čelični kran s rukavcem. Ostaci ove impozantne građevine i ostatak kompleksa deo su nekadašnje termoelektrane „Snaga i svetlost“, koja je bila u upotrebi od 1932. do 1969. godine. Pre dvanaest godina, ceo kompleks proglašen je spomenikom kulture. Iako je bilo predloga da se pretvori u muzejski prostor, još uvek čeka svoju odabranu namenu.

Kako bi istražio inovativne i interdisciplinarne pristupe u promociji očuvanja i zaštite nepokretne kulturne baštine, međunarodni projekat FASIH (Future Art Science Industrial Heritage), kojim koordinira Centar za promociju nauke, raspisao je javni poziv za umetnike i istraživače. Jedan od dobitnika ovog poziva je projekat Svetlosni tok, u produkciji Muzeja nauke i tehnike iz Beograda, koji uz pomoć novomedijskih umetničkih metoda i savremene tehnologije istražuje industrijsko nasleđe nekadašnje termocentrale „Snaga i svetlost“. Ovaj rad posetioci će moći da vide na izložbi FASIH projekata, koja će 22. maja biti otvorena upravo u Muzeju nauke i tehnike.

Autor projekta je Predrag Terzić, umetnik i redovni profesor na Departmanu za digitalne umetnosti sa Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu. Predaje nekoliko predmeta iz oblasti digitalne i novomedijske umetnosti, a njegova umetnička dela nalaze se u više privatnih kolekcija širom sveta. Radove je izlagao na 23 samostalne i više od 40 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.       

Sa Terzićem smo razgovarali o njegovom umetničkom projektu Svetlosni tok, kao i o važnosti očuvanja industrijskog nasleđa i ulozi umetnosti u tom poduhvatu.

Kako ste došli na ideju za vaš umetnički projekat Svetlosni tok?

Kada sam putovao na festival novomedijske umetnosti Speculum Artium u Trbovlju, malom rudarskom mestu u slovenačkom Zasavlju, video sam kako se oni ophode prema prošlosti svog grada. Promenom kulturološkog obrasca, uz pomoć ovog festivala, lokalnih muzeja i drugačijeg sagledavanja svog industrijskog nasleđa rudarskog tipa, uspeli su da od svog mesta naprave turističku atrakciju. Kod nas u Srbiji ne postoji takva svest, a naš zakon čak i ne predviđa pojam kakav je industrijsko nasleđe. Neki objekat može da bude prepoznat ili kao spomenik kulture ili kao arhitektonsko delo koje je pod zaštitom države.

Mi smo i ranije imali jedan, najblaže rečeno, ležeran pristup prema industrijskom nasleđu, a sad smo gotovo došli do toga da se ono tretira kao prošlost koja treba da bude uništena ili barem zamaskirana. Tu je i problem odnosa prema jugoslovenskom nasleđu, što se vidi i na primeru zgrade Sajma, pošto ne znamo šta ćemo s njom. Vidi se, naravno, i u našem odnosu prema zgradi nekadašnje termoelektrane „Snaga i svetlost“. Kao da se gledaju samo „kvadrati“ u „Marini Dorćol“, a zaboravlja se na značaj same zgrade. A upravo bi oko ovog objekta mogao da se uspostavi politički konsenzus, da ga sačuvamo, da ne dozvolimo da bude uništen.

E sad, zašto Svetlosni tok? Na prvom mestu, tu je vodeni tok Dunava, putem kojeg je brodovima dopreman ugalj do termoelektrane. U njoj je ugalj pretvaran u električnu energiju koja se zatim, opet nekim svojim tokom, distribuirala dalje do gornjeg Dorćola, Slavije i drugih delova grada i pretvarala u svetlost.      

Svetlost je takođe nešto što se javlja u formi zraka, koji može da se meri i detektuje, a onda nam ostaje zabeležen kao sećanje. Ne kao memorija, nego kao sećanje na prostor koji je nekim generacijama obezbeđivao određenu vertikalu za život u gradu. Kao što bi Hana Arent rekla, ako želiš da napraviš konfuziju u glavama stanovnika grada, dovoljno je da izbrišeš sve toponime na kojima su se izgradile i živele mnoge generacije. Takvim odnosom gubi se pojam o vremenu i prostoru i dobijate strukturu ljudi kojima je lako manipulisati.

Možete li da nam kažete nešto više o samom radu?

Za realizaciju Svetlosnog toka koristio sam poseban alat koji se zove LiDar (light detection and ranging), koji mi je omogućio da se adekvatno sagleda cela zgrada nekadašnje termoelektrane „Snaga i svetlost“, a time i snimi u realnim dimenzijama. Ovo obuhvatanje zgrade u realnim dimenzijama predstavlja jednu vrstu mape za dalji rad. Nakon softverske obrade u programu TouchDesigner, veći deo rada biće prebačen u VR okruženje kroz Unreal program. Sa sound umetnikom Lazarom Mihajlovićem radim na obradi zvuka i veoma cenim njegov umetnički rad. Pretežno će zvuk biti vezan za minimal elektroindustrijal, koji jako dobro pogoduje samom radu. Moram reći da mi Lazar mnogo pomaže sa svojim idejama, sugestijama i veoma sam srećan što ponovo sarađujemo. Sviđa mi se kako promišlja na polju zvuka. Za VR okruženje zvuk igra veoma veliku ulogu i Lazar svojim umetničkim pristupom i načinom korišćenja zvuka podiže celokupan projekat na viši nivo.

Kada govorimo o samom radu, čitav prostor zgrade „Snaga i svetlost“, biće izmešten iz realnog u virtuelnu stvarnost, gde će posetioci Muzeja nauke i tehnike imati priliku da, putem mobilnog telefona (kao AR) ili VR seta, (d)ožive zgradu nekadašnje termocentrale „Snaga i svetlost“ u njenom punom sjaju. Ovo izmeštanje izvan prostora i vremena omogućiće posetiocima da ovaj prostor ne vezuju za njegovu fizičku lokaciju, već da ga interpretiraju na nov način i da mu daju novo značenje. Mislim da ovakav pristup ostavlja prostor da se istraže estetski, kulturni i društveni aspekti industrijalizacije, dok se istovremeno bavimo interaktivnošću i savremenim tehnologijama. Na taj način, želim da Svetlosni tok ne vodi samo računa o prošlosti zgrade, već i da podstiče dijalog o njenoj budućoj ulozi u savremenom društvu. A pomoću izmeštanja u novi prostor, realnost same zgrade dobija smisao koji mu omogućava savremena tehnologija i drugačiji pristup percepcije, koja se tim putem javlja.

Interaktivnost vašeg rada ima i dimenziju društvene angažovanosti. Na šta njime, u ovom kontekstu, želite da ukažete?

Kroz interaktivnost i mogućnost participacije putem mobilnih aparata ili VR setova, ovim projektom želeo sam da podstaknem publiku na aktivno istraživanje i reinterpretaciju značenja zgrade, a to doprinosi širem društvenom dijalogu o značaju očuvanja i adaptacije kulturnog nasleđa. Ova interaktivna dimenzija nije samo estetski upečatljiva već i potencijalno transformišuća za publiku koja postaje kokreator u digitalnom prostoru. Na taj način, Svetlosni tok demonstrira kako umetnost može služiti kao most između prošlosti i budućnosti, tako što pruža novi kontekst razumevanja za lokalnu zajednicu i šire društvo.

Zbog zanemarivanja, mi danas nemamo mnogo industrijskog nasleđa, ali ono što je ostalo trebalo bi da sačuvamo. Možemo da mu damo i neku drugačiju namenu, kao što se to ponekad radi. Međutim, treba reći da je pojava koncepta industrijskog nasleđa čak i u razvijenim zemljama novijeg datuma. Tek negde sedamdesetih dobijamo naznaku šta bi to moglo da bude, ali kako bi ono trebalo da funkcioniše definisano je tek Dablinskim sporazumom iz 2011. godine. Kao što sam pomenuo, naš zakon još uvek ne predviđa tako nešto. I upravo taj status „čardaka ni na nebu ni na zemlji“ koji industrijsko nasleđe ima u našem zakonodavnom sistemu pokušao sam da ilustrujem izmeštanjem „Snage i svetlosti“ u virtuelno okruženje. Želeo sam da omogućim posetiocima Muzeja nauke i tehnike jedno mesto na kojem će uvek moći da se vrate „Snazi i svetlosti“, nezavisno od dalje sudbine samog objekta.

  

Pomenuli ste i drugačiju namenu koju bi moglo da ima industrijsko nasleđe. Kakvu bi namenu, recimo, mogla da ima zgrada nekadašnje termoelektrane „Snaga i svetlost“?

Na prvom mestu, to je kulturološki veoma važna zgrada koja se nalazi na Dorćolu, uz samu reku. Možete da u okviru tog zelenog kompleksa osmislite veoma zanimljiv i bogat kulturni program, ali i da sačuvate biljni i životinjski svet koji se tu pojavio kao posledica deindustrijalizacije. Drugim rečima, umesto da tu zidate nekakav luksuzni stambeni i poslovni prostor, možete da napravite živ prostor koji u sebi ima drugačiji kulturološki osvrt. Nije baš sve u gradu vezano za „kvadrate“, valjda ima još nešto što je bitno. Drugim rečima, ceo taj zaokruženi prostor mogao bi da bude iskorišćen za ekološki projekat koji bi sačuvao floru i faunu, a time ujedno i postao prepoznatljivo mesto savremenog života grada na obali.

Isto tako, možete zgradu i sav taj beton koji je već tu da iskoristite drugačije. Zamislite da „Snaga i svetlost“ postanu neka vrsta kulturnog centra ili muzeja Nikole Tesle, prostor koji izlazi na Dunav i pruža vam mogućnost da, recimo, u njemu izlažete zanimljive, interaktivne svetlosne instalacije. Naravno, moguća su i drugačija rešenja. Ali ako budemo sledili logiku novca, rezultat će biti totalna devastacija industrijskog nasleđa.

U Evropi, ali i u drugim delovima sveta, postoji trend očuvanja nepokretne kulturne baštine u digitalnoj formi. I vaš rad kreće se negde na tom tragu. U čemu se krije značaj ovakvih poduhvata?

Postoji, recimo, mobilna aplikacije za skeniranje 3D objekata pomoću koje možete da precizno snimite prostorije pa i čitave zgrade. Na taj način mogu relativno lako da se skeniraju važna mesta u gradu, poput objekata industrijskog nasleđa, i da se mapiraju tako da i drugi mogu da im pristupe. I to na bilo kom mestu na zemaljskoj kugli. Jedna od takvih aplikacija jeste Scaniverse, gde možete, recimo, iz Srbije da pristupite industrijskom nasleđu Japana. Drugim rečima, uz pomoć takvih alata možete lako da skenirate i sačuvate bilo koji objekat. Ne treba vam neka velika materijalna potpora, važno je samo da imate dobar aparat koji ima LiDAR senzore.  

Pored toga što ste umetnik, ujedno ste i teoretičar umetnosti i novih medija. Kako gledate generalno na ulogu umetnosti u kontekstu očuvanja industrijskog nasleđa?

Umetnost je doživela zaista velike promene, između ostalog, ona je postala deo kreativnih industrija. Jedno od važnih obeležja savremene umetnosti je interaktivnost, koja se danas relativno lako postiže pomoću različitih sofisticiranih alata. Postoje aplikacije koje vam omogućavaju da iskusite virtuelnu ili proširenu realnost, ili da skenirate neki objekat ili prostor, a da zatim, pomoću određenih softvera – kao što su Unreal, Unity ili Blender – napravite svet koji vama odgovara. Veoma je zanimljivo to što je mlađim generacijama sve manje važna razlika između realnog i digitalnog.

Ono što je bitno jeste na koji način sagledavamo svet u kome živimo. A važnost umetnosti krije se u tome što ima kritičku distancu prema svetu, jer se, na primer, u odnosima ekonomije i tehničkih nauka prema veštačkoj inteligenciji ne primećuje gotovo nikakav kritički stav. Uspeli smo da isključimo humanistiku da aktivno učestvuje u donošenju odluka ili mogućoj kritici. I onda imamo situaciju da novo trojstvo – nauka, tehnologija i umetnost – diktiraju dalje korake. A u tim koracima postoji čudna situacija da humanistika samo preko umetnosti može da dođe do određenih informacija i da da svoj sud. Takvim stavom vi nemate kritičku misao nego donošenje odluke u drugom krugu, kada je već kasno. Drugim rečima, problem današnjeg društva krije se u tome što se humanistika ništa ne pita, nego se pitaju novac i protok kapitala. Zato je umetnost jedna od poslednjih brana da ne završimo u distopiji.

Rad Svetlosni tok Predraga Terzića jedan je od devet odabranih radova na regionalnom art+science konkursu u okviru FASIH projekta (Future Art Science Industrial Heritage), posvećenog revitalizaciji i očuvanju industrijskog nasleđa. FASIH izložba biće otvorena za publiku 22. maja na tri lokacije – u Beogradu (Muzej nauke i tehnike), Rijeci (Vjećnica Akademije primijenjenih umjetnosti u Rijeci) i Trbovlju (Delavski dom).