„Dim mi je važan kao simbol onoga što je nekad bilo znak progresa, a danas predstavlja podsećanje na ekološke posledice industrijalizacije. Želim da publika oseti taj dvostruki efekat – i fascinaciju i nelagodu“

Razgovarao: Đorđe Petrović

U srcu slovenačkog Zasavlja uzdiže se impozantni dimnjak termoelektrane Trbovlje – najviši u Evropi! Sa svojih 360 metara visine, ova betonska konstrukcija, završena 1976. godine, decenijama je bila simbol industrijske moći i tehničkih dostignuća ne samo ovog kraja, već i čitave Slovenije. S druge strane, on je simbol i ekoloških problema koje je industrijalizacija donela sa sobom. Nakon definitivnog gašenja termoelektrane 2016. godine, dimnjak počinje da predstavlja izazov za lokalnu zajednicu – pošto više nije imao industrijsku svrhu, njegovo održavanje prestalo je da bude isplativo, pa je postao pretnja po bezbednost okoline. Sudbina ove veličanstvene građevine danas je i dalje neizvesna.

Kako bi istražio inovativne i interdisciplinarne pristupe u promociji očuvanja i zaštite nepokretne kulturne baštine, međunarodni projekat FASIH (Future Art Science Industrial Heritage), kojim koordinira Centar za promociju nauke, raspisao je Javni poziv za umetnike i istraživače. Jedan od dobitnika ovog poziva je projekat Zenica moga oka 1974 (The Apple of my Eye 1974), u produkciji Delavskog doma iz Trbovlja, koji uz pomoć imerzivnih umetničkih pristupa i savremene tehnologije istražuje industrijsko nasleđe nekadašnje termocentrale Trbovlje. Ovaj rad posetioci će moći da vide na izložbi FASIH projekta, koja će 22. maja biti otvorena u Delavskom domu Trbovlje.

Autorka ovog projekta je Đejmi Hadrović, svestrana slovenačka umetnica čiji rad obuhvata kratke filmove, fotografije, performanse i audio-vizuelne instalacije. Doktorirala je na Akademiji lepih umetnosti u Beču, a njeno stvaralaštvo donelo joj je brojne nagrade, uključujući i najprestižniju nacionalnu nagradu za vizuelnu umetnost u Sloveniji – „Rihard Jakopič“ – 2024. godine. Njeni radovi deo su stalnih postavki muzeja MUSA u Beču, SCCA-DIVA arhiva u Ljubljani i Residency Unlimited u Njujorku.

Povodom FASIH izložbe, sa Đejmi smo razgovarali o umetničkom projektu Zenica moga oka 1974, imerzivnim tehnikama koje koristi, zaboravljenoj istoriji trbovljanskog dimnjaka i važnosti očuvanja ali i deromantizacije industrijskog nasleđa.

Možete li detaljnije da nam predstavite svoj umetnički projekat?

Zenica moga oka 1974  je imerzivna umetnička instalacija iz oblasti novih medija koja istražuje istoriju i uticaj na okolinu najvišeg dimnjaka u Evropi. Instalacija koristi staklene strukture kako bi reflektovala i transformisala vizuelni i istorijski narativ o dimnjaku u Trbovlju.

Tokom 200 godina, ovaj region je bio pod nemačkom i austrijskom kontrolom, prvenstveno zbog eksploatacije uglja. Vremenom je prerastao u industrijski grad, dostižući vrhunac zagađenja devedesetih godina prošlog veka. Vazduh je bio toliko gust i taman od zagađenja da deci nije bilo dozvoljeno da se igraju napolju, a škole su često bile zatvarane zbog opasnog kvaliteta vazduha. Sećam se da su mi u trećoj godini života ustanovili da imam bronhitis i poslali su me na lečenje zbog respiratornih problema. Mnogi stanovnici su patili od teških zdravstvenih problema, a značajan broj ljudi je oboleo od raka.

Radnici koji su izgradili dimnjak u Trbovlju igrali su ključnu ulogu u jednom od najznačajnijih industrijskih građevinskih projekata u Evropi. Iako podaci o njima nisu detaljno dokumentovani, njihovo zajedničko nasleđe prepoznato je i poštovano kao deo bogate industrijske baštine Slovenije. Radnici su se suočavali sa brojnim izazovima, uključujući surove vremenske uslove, fizičke napore rada na velikim visinama i tehničke poteškoće u izgradnji tako visoke strukture.

Zenica moga oka 1974 ima za cilj da stvori kontemplativni i interaktivni prostor u kojem posetioci mogu da se povežu sa industrijskim nasleđem kroz prizmu najsavremenije umetnosti novih medija. Dimnjak je prvobitno dizajniran kako bi disperzovao emisije termoelektrane u Trbovlju, u sklopu napora da se smanji zagađenje vazduha u regionu Zasavja, koji je bio teško industrijalizovan i imao ozbiljne probleme sa kvalitetom vazduha.

Kako bi produbila imerzivnost iskustva vaša instalacija koristiće zvukove industrije i specijalne efekte poput dima. Kakvu atmosferu ovim efektima želite da stvorite?

Zvuk je ključan jer se kroz njega evocira ne samo rad mašina, već i ritam života koji je industrija diktirala. Radila sam sa zvučnim pejzažima koji uključuju realne snimke iz industrijskih postrojenja, ali i slojevite zvučne manipulacije koje stvaraju osećaj prisustva nečeg što nestaje. Dim mi je važan kao simbol onoga što je nekad bilo znak progresa, a danas predstavlja podsećanje na ekološke posledice industrijalizacije. Želim da publika oseti taj dvostruki efekat – i fascinaciju i nelagodu.

Na kakve ste izazove nailazili prilikom procesa istraživanja i realizacije projekta?

Istraživanje je bilo kombinacija arhivskog rada, razgovora s ljudima i terenskih poseta. Najveći izazov bio je pronaći pravi balans između dokumentarnog i umetničkog izraza. Nisam htela da rad bude isključivo faktografski, ali ni da potpuno apstrahujem industrijsko nasleđe. Takođe, tehnički deo realizacije, posebno rad sa senzorima i zvučnim instalacijama, bio je kompleksan jer je zahtevao eksperimentisanje i testiranje u različitim prostorima. Najveća poteškoća sa kojom sam se suočila u samom procesu je finansijska limitacija. Za izradu primarne ideje koju sam predložila bilo mi je potrebno oko 10.000 evra. Za adaptiranu verziju čekamo da stigne materijal iz Nemačke.

Šta za vas lično predstavlja dimnjak u Trbovlju i na koji način vaš rad doprinosi njegovoj reinterpretaciji?

Ponos i tuga. Ovim radom želim da oživim sećanje na izgradnju dimnjaka TE-T sedamdesetih godina  prošlog veka i podsetim na žrtve koje je taj građevinski poduhvat zahtevao, a o kojima se kroz čitavu istoriju retko govorilo, kao i na nemoguće uslove u kojima su radovi izvođeni. Želim takođe da ukažem i na posledice koje je dimnjak imao po zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Moj cilj nije samo da prikažem prošlost, već i da otvorim prostor za dijalog o tome kako danas razumemo industrijsko nasleđe. Kroz umetnost možemo da istražimo ne samo vizuelni i materijalni aspekat, već i emotivne i društvene posledice industrijalizacije i deindustrijalizacije.

Zašto je važno očuvati industrijsku baštinu?

Jer nam pomaže da razumemo kako su generacije pre nas živele i radile, šta ih je pokretalo i s kakvim su se izazovima suočavale. Industrijska baština ne odnosi se samo na zgrade i mašine, već i na ljude i priče koje su u njima ispisane. U svom radu želim posebno da istaknem ekološki aspekat i negativan uticaj dimnjaka u tom smislu, kao i da naglasim potrebu za deromantizacijom industrijskog nasleđa, za koje su ljudi u Zasavju veoma vezani i koje i sama poštujem. Pored toga, želim da osvetlim perspektivu radnika koji su gradili dimnjak i uključim element teškog fizičkog rada. Radni uslovi su bili loši, bilo je i žrtava, ali se o tome jedva govori. Na dimnjak uglavnom gledamo kao na kulturni endemit i divimo mu se, što je razumljivo. Ali, s druge strane, to divljenje bi s razlogom moglo biti makar delimično umanjeno.

Kako se Zenica moga oka 1974 uklapa u širi kontekst vašeg stvaralaštva?

Meni su oduvek bile važne teme pamćenja, identiteta i odnosa između prostora i ljudi. Ovaj rad je deo šire priče o tome kako prošlost i sadašnjost komuniciraju kroz umetnost, posebno u kontekstu prostora koji su prošli kroz velike promene. Dok su u septembru 1974. godine temelje dimnjaka na koti 211 nadmorske visine postavljali radnici Geološkog zavoda Ljubljana i Gradisa Celje, betonski i šamotni radovi povereni su radnicima Vatrostalne iz Zenice, iz Bosne i Hercegovine. Zato ne treba da čudi što se moj rad zove Zenica moga oka 1974.