„Termocentrala ’Snaga i svetlost’ je za mene prostor tišine koji nosi tragove nekadašnje industrijske moći, ali i primer mesta koje, iščupano iz svoje izvorne funkcije, postaje otvoreno polje za nova značenja. Njen gubitak svrhe ne doživljavam kao kraj, već kao potencijal za transformaciju u prostor koji povezuje nasleđe, nauku, savremeni umetnički izraz i društveni dijalog“

Razgovarao: Đorđe Petrović

Na mestu gde se Dorćol spušta prema reci, tik uz Dunav, iza guste vegetacije i ograda, krije se zaboravljen industrijski kompleks koji je nekada bio srce energetskog razvoja Beograda – termoelektrana „Snaga i svetlost“. Podignuta tridesetih godina prošlog veka, ova zgrada u modernističkom stilu bila je simbol tehnološkog napretka i jedan od prvih ozbiljnih koraka u elektrifikaciji grada. Danas, umesto buke mašina i svetlosti reflektora, prostorom vlada tišina, koju povremeno prekida cvrkut ptica i lavež pasa, koji su se tu naselili. Iako je još pre više od decenije proglašena za spomenik kulture, sudbina ove impozantne građevine ostaje neizvesna, a njeni potencijali – kulturni, obrazovni i umetnički – tek treba da budu osmišljeni i iskorišćeni.

Kako bi istražio inovativne i interdisciplinarne pristupe u promociji očuvanja i zaštite nepokretne kulturne baštine, međunarodni projekat FASIH (Future Art Science Industrial Heritage), kojim koordinira Centar za promociju nauke, raspisao je javni poziv za umetnike i istraživače. Jedan od dobitnika ovog poziva je projekat Energija prošlosti, vizija budućnosti, u produkciji Muzeja nauke i tehnike iz Beograda, koji uz pomoć multimedijalnog umetničkog pristupa i savremene tehnologije istražuje industrijsko nasleđe nekadašnje termocentrale „Snaga i svetlost“. Ovaj rad posetioci će moći da vide na izložbi FASIH projekata, koja će 22. maja biti otvorena upravo u Muzeju nauke i tehnike.

Autor projekta je Sanjin Ćorović, digitalni umetnik koji se bavi produkcijom, tehničkom realizacijom, scenografijom i vizuelnim izrazom u najširem smislu. Tokom karijere učestvovao je u realizaciji nekih od najvećih svetskih produkcija, uključujući nastupe umetnika poput Rodžera Votersa, Žan-Mišela Žara i muzičkog benda Muse. Gostujući je predavač na Institutu SAE u Beogradu, gde predaje o temama upotrebe svetla i video-tehnologija u live produkcijama.

Sa Ćorovićem smo razgovarali o ideji i razvoju projekta Energija prošlosti, vizija budućnosti, načinu na koji kroz umetnost, nauku i tehnologiju reinterpretira nasleđe termoelektrane „Snaga i svetlost“, kao i o izazovima, saradnjama i porukama koje nosi ovaj multimedijalni rad.

Kako ste došli na ideju za ovaj projekat?

Ideja za projekat Energija prošlosti, vizija budućnosti proizašla je iz moje dugogodišnje fascinacije fenomenom vremena i tehnologijom. Termoelektrana „Snaga i svetlost“ me je zainteresovala kao simbol jednog industrijskog, modernističkog doba koje je oblikovalo grad i svakodnevicu mnogih generacija, a danas je u opasnosti da padne u zaborav. Inspiraciju sam pronašao u kontrastu između napuštenosti prostora i njegove nekadašnje funkcionalnosti i moći — elektrana je doslovno proizvodila energiju, ali i metaforički predstavljala pokretačku snagu razvoja.

Ovaj projekat je ujedno i logičan nastavak mog master rada u kome istražujem kako digitalna umetnost može uticati na ljudsku percepciju vremena. Interaktivni elementi instalacije podstiču publiku da postane svesna svog prisustva u vremenu i prostoru. Time se otvara mogućnost za refleksiju o odnosu između memorije, imaginacije i sadašnjosti, što je u osnovi mog istraživanja o vremenu kao subjektivnom i doživljenom, a ne isključivo linearnom fenomenu.

Šta posetioci mogu da očekuju od ovog multimedijalnog dela?

Posetioci mogu očekivati interaktivno iskustvo koje spaja umetnost, nauku i tehnologiju, pozivajući ih da sopstvenim prisustvom istražuju višeslojne dimenzije elektrane. Kada nema nikoga ispred instalacije, delo ostaje apstraktno i fragmentarno, ostavljajući prostor za interpretaciju i znatiželju. Tek prisustvom i pokretima posetilaca rad postaje dinamičan, otkrivajući slojeve koji se stalno menjaju i prepliću – od prošlosti i sadašnjosti, pa sve do zamišljenih budućih scenarija.

Umetnički pristup ogleda se u konceptu i estetici interaktivnog prikaza, stvarajući ambijentalno iskustvo koje podstiče refleksiju o prostoru, vremenu i prolaznosti. U svom radu se vodim mišlju Marsela Dišana koji je smatrao da umetničko delo ne završava autor, već posmatrač. Svaki posetilac unosi sopstvenu perspektivu, postajući deo kreativnog procesa i „dovršavajući“ delo na jedinstven način. Njegovo iskustvo i reakcije dodaju novi sloj tumačenja u ceo proces.

Naučni aspekt projekta izražen je kroz korišćenje precizne tehnologije LiDAR skeniranja objekta, čime se dokumentuje i analizira postojeće stanje elektrane, omogućavajući istovremeno očuvanje njene autentične strukture i razumevanje promena kroz vreme.

Tehnološka komponenta podrazumeva primenu digitalnih tehnologija poput raznih softvera, senzora, kamera i sl., koji omogućavaju dinamičnu i neposrednu interakciju između posetilaca i samog rada. Upravo kombinacija ovih elemenata rezultuje umetničkim delom koje istražuje složen odnos između ljudi, prostora i različitih vremenskih dimenzija, brišući granice između nauke, umetnosti i tehnologije.

Projekat uključuje saradnju sa arhitektom Andrejom Mišićem i kompozitorkom Anom Krstajić. Kako je ova interdisciplinarna saradnja oblikovala konačni rezultat?

Saradnja sa arhitektom Andrejom Mišićem i kompozitorkom Anom Krstajić doprinela je tome da projekat preraste u istinski interdisciplinarni rad u kome se prostorni, zvučni i vizuelni elementi međusobno dopunjuju. Andrej se još tokom master studija na Politehničkom univerzitetu u Milanu bavio revitalizacijom elektrane „Snaga i svetlost“, predlažući njenu prenamenu u Institut – Muzej Nikole Tesle. Njegovo poznavanje arhitekture objekta, kao i širi pogled na potencijal prostora kao mesta kulture, bili su ključni za oblikovanje prikaza moguće budućnosti objekta.

Ana je jedna od naših najtalentovanijih kompozitorki mlade generacije, čiji rad dobro poznajem i izuzetno cenim. Iz tih razloga od samog početka nisam imao dilemu kome bih ukazao poverenje za ovaj segment projekta. Ona je kroz svoj muzički jezik unela atmosferu koja ne ilustruje prostor, već ga produbljuje — koristeći zvuk da se obrati emocijama posetilaca i proširi njihov doživljaj instalacije. Njen rad doprinosi stvaranju ambijenta koji poziva na kontemplaciju i introspekciju.

Konačni rezultat predstavlja skladno prožimanje prostornih, zvučnih i vizuelnih elemenata, koje se zaokružuje kroz lično iskustvo svakog posetioca.

Vaš rad je realizovan uz pomoć LiDAR tehnologije, 3D softvera i složenih multimedijalnih efekata. Zbog čega ste se opredelili za ove pristupe i tehnologije?

Odabir tehnologija proistekao je iz same prirode teme kojom se bavim — odnosom između vremena, prostora i čoveka. LiDAR mi je omogućio da precizno dokumentujem arhitekturu elektrane, ali i da je dekonstruišem i ponovo izgradim u digitalnom prostoru. Ta rekonstrukcija nije verna replika stvarnosti, već interpretacija koja je subjektivna i estetski oblikovana.

3D softveri, alati za programiranje, video-montažu i animaciju omogućavaju mi da materijalizujem apstraktne pojmove poput protoka vremena, fragmentacije sećanja, ili vizije budućnosti i da ih pretočim u vizuelno iskustvo koje ne mora da se racionalno razume, već se oseća.

Kakvu dimenziju ovom delu daje njegova interaktivnost?

Interaktivnost je, kao i u većini mojih radova, ključni element. Ona unosi dimenziju neposrednosti i nepredvidivosti — rad ne postoji bez prisustva, ne aktivira se bez pokreta, i menja se u zavisnosti od toga ko mu pristupa i kako. Posetilac nije pasivni posmatrač, već aktivni učesnik (performer) koji svojim telom i pokretima otkriva i formira rad, čime postaje njegov sastavni deo. Na taj način, instalacija se ne završava u samom činu kreiranja, već se iznova stvara u svakom trenutku njenog doživljavanja.

U tome leži i simbolika samog rada — njegovo značenje se ne nalazi u formi, već u odnosima koje uspostavlja sa prostorom, vremenom i prisustvom, dok se u svakom doživljaju iznova rađa i nestaje, poput samog toka vremena koji pokušava da obuhvati.

Kako je izgledao istraživački postupak? Sa kakvim ste se izazovima suočavali prilikom realizacije projekta?

Istraživački postupak započeo je prikupljanjem arhivske građe i tehničkih podataka o termoelektrani, izviđanjem lokacije, ali i širim kontekstom njenog istorijskog i urbanog značaja. Paralelno sam razvijao umetnički koncept kroz skice i digitalne eksperimente, kako bih pronašao vizuelni jezik koji može da prenese složenost teme vremena, prisustva i zaborava.

Koristio sam LiDAR skenove i fotogrametriju da bih precizno dokumentovao arhitekturu objekta, a zatim sam te podatke dekonstruisao kroz softversku obradu. Ovde se posebno moram zahvaliti gospodinu Marku Aleksiću iz firme Ayako Studio, koji se potrudio da mi obezbedi LiDAR skenove zasebnih celina objekta. Uz njih sam obrađivao segmente Andrejovog master rada i prilagođavao ih instalaciji. Poslednji deo je bila adaptacija različitih materijala koje sam zabeležio prilikom posete lokaciji.

U procesu mi je bilo važno da razvijem skice koje će vizuelno približiti atmosferu rada, kako bi Ana imala materijal koji je može inspirisati u njenom kompozitorskom pristupu. Zbog toga je zvuk nastao kasnije u procesu, kada je vizuelni tok već bio jasno postavljen. Tako je muzika nastala kao odgovor na sliku — ne da je prati, već da je nadogradi.

Jedan od glavnih izazova bio je balansiranje između preciznosti i apstrakcije. Želeo sam da zadržim prepoznatljivost prostora, a da istovremeno omogućim umetničku interpretaciju koja ne ostaje vezana za doslovnost. Tehnički izazovi su uključivali rad sa kompleksnim 3D strukturama, optimizaciju sadržaja za real-time prikaz i integraciju sa kamerom/senzorom.

Možda je najveći izazov bio kako oblikovati vreme, kako dati formu nečemu što stalno izmiče. Taj izazov nije rešen, već je postao deo rada.

Projekat se bavi prošlošću, sadašnjošću i budućnošću industrijskog nasleđa termocentrale „Snaga i svetlost“. Šta ono za vas predstavlja i kakvu poruku želite da pošaljete o mogućnostima revitalizacije ovog prostora?

Termocentrala „Snaga i svetlost“ je za mene prostor tišine koji nosi tragove nekadašnje industrijske moći, ali i primer mesta koje, iščupano iz svoje izvorne funkcije, postaje otvoreno polje za nova značenja. Njen gubitak svrhe ne doživljavam kao kraj, već kao potencijal za transformaciju u prostor koji povezuje nasleđe, nauku, savremeni umetnički izraz i društveni dijalog.

Andrej je u svom radu predlagao prenamenu elektrane u Institut – Muzej Nikole Tesle. Ova ideja mi je poslužila kao referentna tačka za promišljanje savremenih funkcija ovakvih prostora. Institut takve tipologije ne obuhvata samo muzejski narativ, već i edukativni i produkcijski okvir sa centrom za mlade talente, informatičkim segmentom i više galerijskih prostora namenjenih umetnicima i kulturnim dešavanjima.

Revitalizacija industrijskog nasleđa u ovom kontekstu ne znači puko obnavljanje fizičke strukture, već vraćanje smisla i društvene funkcije prostoru. Smatram da bi odgovorno društvo trebalo da prepoznaje nasleđe ne kao teret prošlosti, već kao aktivan resurs budućnosti.

Na koji način umetnost može doprineti novom sagledavanju i vrednovanju industrijskog nasleđa u savremenom društvu?

Umetnost ima sposobnost da prostoru vrati prisutnost, posebno onim mestima koja su izašla iz svakodnevnog toka, poput industrijskog nasleđa. Umesto da ga posmatra iz nostalgije ili kroz dokumentarno sećanje, umetnost ga pretvara u prostor iskustva, u nešto živo i dostupno novim interpretacijama.

Na taj način, umetnost deluje kao most između prošlog i mogućeg, omogućavajući nam da ove prostore sagledamo drugačije, ne kao zatvorene fragmente istorije, već kao tačke susreta, učenja i dijaloga.
To nisu ostaci jednog sistema, već potencijalni nosioci novih značenja i društvenih funkcija.