„Ne bih rekao da je ‘očuvanje‘ pravi izraz koji treba da koristimo kada govorimo o industrijskom nasleđu. Mislim da je važnije reinterpretirati i osmisliti nove načine korišćenja ovih građevina, umesto da ih pustimo da jednostavno izblede u zaborav. One ne moraju ostati zamrznute u vremenu – mogu dobiti novu svrhu“

Razgovarao: Đorđe Petrović

Mali slovenački grad Trbovlje poznat je po tome što je u njemu nastao kultni indastrijal rok bend – Lajbah. Ali ovaj, nekada prvenstveno rudarski gradić takođe je poznat po još nečemu – najvišem dimnjaku u Evropi. Ova veličanstvena građevina – sagrađena 1976. u sklopu termoelektrane Trbovlje, na nasipu reke Save – dostiže visinu od impozantnih 360 metara! Sa njegovog vrha pruža se božanstven pogled na predivne zelene gore i brda slovenačkog Zasavlja. Međutim, nakon gašenja termoelektrane 2016. godine, ovaj simbol Trbovlja postao je preskup za održavanje, pa samim tim i pretnja po bezbednost. Danas čeka novu namenu.

Kako bi istražio inovativne i interdisciplinarne pristupe u promociji očuvanja i zaštite nepokretne kulturne baštine, međunarodni projekat FASIH (Future Art Science Industrial Heritage), kojim koordinira Centar za promociju nauke, raspisao je javni poziv za umetnike i istraživače. Jedan od dobitnika ovog poziva je projekat VRT P.T.I.C.H – Visions of Rapid Transformations: Perception Through Immersive Cinematic Hyperreality, u produkciji Delavskog doma iz Trbovlja, koji uz pomoć VR metoda i savremene tehnologije istražuje industrijsko nasleđe nekadašnje termocentrale Trbovlje. Ovaj rad posetioci će moći da vide na izložbi FASIH projekata, koja će 22. maja biti otvorena u Delavskom domu Trbovlje.

Čime se bavi vaš projekat VRT P.T.I.C.H – Visions of Rapid Transformations: Perception Through Immersive Cinematic Hyperreality?

Ovaj projekat je potpuno posvećen imerziji – ne samo vizuelnoj, već i fizičkoj. Želeo sam da kreiram iskustvo u kojem ljudi ne samo da vide VR, već ga zaista osećaju. Ključnu ulogu imaju interakcije rukama, koje povezuju realni i virtuelni svet na taktilan i utelovljen način.

Sam dimnjak u Trbovlju je gotovo mitska, fascinantna struktura – od hrabrih penjača do zadivljujućeg pogleda sa vrha, godinama je privlačio pažnju ljudi. Pošto je sada zatvoren za javnost, želeo sam da rekreiram taj nalet adrenalina – uspon, osećaj stajanja na ivici i neverovatno uzbuđenje BASE skoka sa vrha. Cilj je omogućiti ljudima iskustvo koje možda nikada neće moći da dožive u stvarnom životu.

U srcu ovog projekta leži osećaj zadivljenosti. Zadivljenost pred samom strukturom i njenim masivnim industrijskim prisustvom. Zadivljenost pred pogledom – tim nestvarnim, gotovo božanskim prizorom odozgo. I zadivljenost prema onima koji su se popeli na vrh i stajali tamo, gledajući nadole. Hteo sam da sve to prenesem u VR, ne samo kroz vizuelne efekte, već i kroz uranjanje putem čula. Zato uključujem i mirise – industrijski smog, prašinu, a zatim svež, čist vazduh na vrhu. Ovi sitni, ali ključni detalji značajno utiču na to koliki vam osećaj prisustva pruža ovo iskustvo. Inspiraciju sam delimično pronašao u radu Drvo (Tree) Milice Zec i Vinsloua Portera, koji je predstavljen na festivalu Speculum Artium u Trbovlju 2019. godine.

Na neki način, ovaj projekat vidim kao potragu za osećajem zadivljenosti kroz tehnologiju – dočaravanjem uzbuđenja, straha i čuđenja u istom dahu. Bilo u stvarnom ili virtuelnom svetu, taj osećaj stajanja na ivici nečeg veličanstvenog ostaje u vama. I upravo je to suština ovog projekta.

U razvoju ovog projekta kombinujete kompjutersko modelovanje, prirodne materijale i DIY (Do It Yourself) principe. Možete li nam reći nešto više o tehnikama i pristupu koji koristite?

Najpre detaljno rekreiram teren oko dimnjaka u Trbovlju u visokoj rezoluciji 3D modela, kako bi virtuelno okruženje delovalo što realističnije. Ovaj nivo realnosti je ključan za postizanje uverljivog iskustva, čineći uspon i BASE skok zaista visceralnim doživljajem.

Da bih dodatno pojačao fizičko uranjanje, koristim egzoskeletni sistem koji korisnika blago podiže od tla, omogućavajući mu veći opseg pokreta. Dizajn ovog sistema inspirisan je open-source planovima za EXIT odelo (pr. prev. specijalno odelo za VR), koje prilagođavam specifično za ovaj projekat. Odelo je delimično izrađeno od drveta, precizno obrađenog CNC mašinama, a povezano je užadima i recikliranim metalnim komponentama. Ovaj DIY pristup ne samo da omogućava prilagodljivost postavke, već i održava taktilni aspekt iskustva, dodatno jačajući vezu između digitalne simulacije i fizičkog osećaja.

Egzoskelet igra ključnu ulogu u simulaciji promene težine i pokreta penjanja, kao i BASE skoka. Održavajući korisnika u vazduhu, stvara osećaj bestežinskog stanja i slobodnog kretanja, čime pojačava iluziju prkosa gravitaciji – što je od suštinskog značaja za celokupno iskustvo.

Ova kombinacija kompjuterski generisanog realizma, fizičkih mehaničkih elemenata i ručno izrađene tehnologije omogućava mi da imerzivnost podignem na viši nivo, angažujući telo jednako intenzivno kao i um.

Šta za vas predstavlja dimnjak u Trbovlju? Zašto je očuvanje industrijskog nasleđa važno?

Za mene, dimnjak u Trbovlju simbolizuje nadu za bolji kvalitet života – posebno za buduće generacije. Izgrađen je u periodu kada je industrija oblikovala ceo region, i mada je termoelektrana ugašena, dimnjak i dalje stoji kao moćan simbol. Za lokalno stanovništvo on ima različita značenja – neki ga vide kao spomenik zagađenju kojem je ovaj kraj bio izložen u prošlosti, dok starije generacije cene činjenicu da im je omogućio da udišu čistiji vazduh.

Ne bih rekao da je „očuvanje“ pravi izraz koji treba da koristimo kada govorimo o industrijskom nasleđu. Mislim da je važnije reinterpretirati i osmisliti nove načine korišćenja ovih građevina, umesto da ih pustimo da jednostavno izblede u zaborav. One ne moraju ostati zamrznute u vremenu – mogu dobiti novu svrhu.

Tu umetnici igraju ključnu ulogu. Mi možemo podstaći maštu javnosti i inspirisati ljude da vide mogućnosti tamo gde ih ranije nisu primećivali. Kada zajednica stane iza neke ideje, udruži resurse i započne preoblikovanje ovih prostora, tada dolazi do prave transformacije. I upravo me to najviše uzbuđuje – pretvaranje nečega starog u nešto što ponovo ima smisao i značaj.

Na koji način vaš umetnički projekat reinterpretira industrijsko nasleđe Trbovlja?

Opasno je penjati se uz dimnjak, koji je i zatvoren za javnost bez nadzora, tako da moj projekat omogućava svima da ga dožive na bezbedan i imerzivan način. Iako to „penjanje uz njega“ neće biti dostignuće kojim bi se neko mogao pohvaliti u društvu, ono ipak donosi uzbuđenje i adrenalin – onaj osećaj koji čini da se ljudi ponovo osete živima.

Osim toga, moj projekat služi kao simbolična reinterpretacija budućnosti dimnjaka. Ponovnim osmišljavanjem načina na koji može biti doživljen, nadam se da doprinosim diskusijama o njegovoj dugoročnoj prenameni. Već se govorilo o mogućnosti ugradnje lifta i vidikovca, što bi dimnjak moglo pretvoriti u pravi turistički i kulturni simbol. Ali, realno gledano, za tako nešto bi bilo potrebno značajno ulaganje – milioni evra da bi se struktura stabilizovala i učinila bezbednom za posetioce.

Ono što ja radim jeste održavanje te ideje živom – pokazujem da dimnjak i dalje fascinira ljude i da u sebi krije neiskorišćen potencijal za nove namene.

Vaš dosadašnji rad u velikoj meri se oslanja na VR i AR tehnologije, a od 2020. godine vodite digitalnu laboratoriju KIBLA2LAB. Šta vas je privuklo ovim tehnologijama i možete li nam reći nešto više o radu vaše laboratorije?

Moje interesovanje oduvek je bilo usmereno na razumevanje međuljudskih interakcija – kako se ljudi povezuju, komuniciraju i doživljavaju stvari zajedno. To me je u početku privuklo dizajnu interakcija kao obliku kreativnog izraza.

Za mene kreativna tehnologija nije samo alat, već način na koji ljudi stupaju u interakciju sa njom i kako te interakcije postaju novi medij izražavanja. Tehnologije u nastajanju, poput VR-a, AR-a i veštačke inteligencije, nude jedinstvene mogućnosti za oblikovanje tih iskustava, čineći ih imerzivnijim i dinamičnijim.

U KIBLA2LAB-u intenzivno radimo na 3D digitalizaciji kulturnog nasleđa i stvaranju interaktivnih hibridnih muzejskih iskustava. Jedan od naših glavnih fokusa jeste pitanje kako učiniti VR iskustvo zajedničkim doživljajem – što je izazov, s obzirom na to da VR tradicionalno izoluje korisnika. Da bismo to rešili, počeli smo da uključujemo i publiku – posmatrače – kako bi i oni postali deo doživljaja, umesto da samo gledaju nekoga ko nosi VR naočare.

U poslednje vreme, sa razvojem generativne veštačke inteligencije, svedoci smo eksplozije novih mogućnosti u oblasti vizuelizacije i produkcije. Ove inovacije otvaraju potpuno nove pravce u kreativnom izrazu, omogućavajući bržu i pristupačniju izradu visoko imerzivnih i interaktivnih iskustava. Sada je zaista uzbudljiv trenutak za istraživanje kako tehnologija može dodatno proširiti granice umetničkog izraza.

VRT P.T.I.C.H – Visions of Rapid Transformations: Perception Through Immersive Cinematic Hyperreality jedan je od devet odabranih radova na regionalnom art+science konkursu u okviru FASIH projekta (Future Art Science Industrial Heritage), posvećenog revitalizaciji i očuvanju industrijskog nasleđa. FASIH izložba biće otvorena za publiku 22. maja na tri lokacije – u Beogradu (Muzej nauke i tehnike), Rijeci (Vjećnica Akademije primijenjenih umjetnosti) i Trbovlju (Delavski dom).