Umetnost uvek pronalazi načine da proširi svoje polje delovanja, da prihvati i prisvoji nove tehnologije. Međutim, da li stvari danas stoje drugačije? Postoji li zaista konkurencija između čoveka i mašine?

Pre nešto manje od dve godine, na državnom takmičenju iz slikarstva u Koloradu (SAD) pobedu je odnela slika za koju će se ispostaviti da je nije naslikao čovek, već mašina. Autor koji je dobio nagradu je Džejson Alen, četrdesetogodišnji programer koji pravi video-igre. On nije ni slikar niti neka vrsta digitalnog umetnika, već potpuni amater. Alen je, naprosto, igrajući se sa programom veštačke inteligencije koji na osnovu unetog teksta generiše hiperrealistične slike, nakon mnogo pokušaja napokon ukucao „prave“, „čarobne“ reči – i nastala je magija. Program Midjourney je pretočio Alenove instrukcije u umetničko delo ovenčano nagradom.

Neki umetnici optužili su ga za varanje, dok se Alen – kako je početkom septembra 2022. pisao „Njujork tajms“ – branio da nije prekršio nikakva pravila niti ikoga obmanuo, jer je svoj rad potpisao sa Jason M. Allen via Midjourney. Već sledeće godine, promenjene su propozicije ovog vek i po starog umetničkog takmičenja i umetnici odnedavno moraju eksplicitno da navedu da li su koristili AI prilikom stvaranja umetničkog dela. Zanimljivo je da je, godinu dana kasnije, berlinskom fotografu oduzeta prva nagrada na prestižnom takmičenju pod pokroviteljstvom kompanije Sony, jer je njegovu pobedničku fotografiju takođe generisala veštačka inteligencija.

Ovi slučajevi otvorili su veliku polemiku u javnosti, kao i brojna pitanja. Jedno od njih je: kakva je sudbina autentičnosti u svetu gde generativna veštačka inteligencija može s lakoćom da generiše umetnička dela?

PREPOZNAJ FALSIFIKAT

Kako bi, između ostalog, suočio građane sa alatima veštačke inteligencije i ispitao njihove stavove i intuicije u vezi sa ovim tehnologijama, Centar za promociju nauke je, zajedno sa istraživačima iz Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, organizovao nekoliko radionica pod nazivom „Prepoznaj falsifikat: ChatGPT i DALL-E u kontekstu domaćeg kulturnog nasleđa“. Radionice, razvijene u okviru međunarodnog projekta TechEthos, održane su do sada na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i Kulturnoj stanici Svilara u Novom Sadu. Nakon upoznavanja sa tehnologijom obrade prirodnih jezika, učesnici radionice dele se u dve grupe: u jednoj grupi su bili „falsifikatori“, a u drugoj „umetnički kritičari“ ili „procenitelji“. I dok je prva grupa pokušavala da uz pomoć odgovarajućih promptova navede ChatGPT i DALL-E da generišu tekst, odnosno sliku što verniju originalu, zadatak druge grupe bio je da proceni da li je reč o autentičnom delu ili falsifikatu. Zbog arhaične strukture jezika, od tekstova su odabrani delovi „Narodnog lekara“ Vase Pelagića, „Pisma Haralampiju“ Dositeja Obradovića i „Kremanskog proročanstva“, kao i tekstovi pojedinih eks-Ju rok pesama, dok su, kad su slikarstvo i vizuelna umetnost u pitanju, odabrane slike Nadežde Petrović, Uroša Predića i Save Šumanovića, kao i motivi na pirotskom ćilimu.

„Nama je, pre svega, bilo zanimljivo da ovu radionicu sprovedemo u kontekstu naše kulturne baštine, iz prostog razloga što su i ChatGPT i DALL-E slabo obučavani na srpskom jeziku, odnosno na našem umetničkom nasleđu, pa je pretpostavka bila da bi to bio otežavajući faktor pri falsifikovanju“, kaže za „Elemente“ dr Vanja Subotić, istraživačica sa Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i jedna od autora i realizatora ove neobične radionice. Ona kaže da su rezultati ovog malog eksperimenta bili iznenađujući i da su se „procenjivači“ u nekim slučajevima, suprotno očekivanjima, našli na velikoj muci. „Najzanimljivije je bilo u slučaju pirotskog ćilima, jer su se učesnici ozbiljno namučili da prepoznaju šta je radio DALL-E, a šta je original, osim u slučajevima kada je izbacivao plave boje, jer je tad bilo jasno da se radi o falsifikatu. Međutim,kad smo bili u Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji, momak koji kod kuće ima pirotski ćilim i koji je poreklom iz tih krajeva, objasnio je da se na osnovu šara, ako se obrati pažnja na detalje, može lako prepoznati šta je autentično. Drugim rečima, ispostavilo se da DALL-E nije u stanju da ga plagira na pravi način.“ Dr Subotić kaže da je uspeh „procenjivača“ u pogledu slika Nadežde Petrović bio polovičan, dok je najbolje prošao Sava Šumanović, jer je prepoznatljivost njegovog stila izgleda bila previše teška za falsifikovanje, čak i za veštačku inteligenciju.

Što se literarnog dela radionice tiče, učesnicima je najlakši posao bio da prepoznaju falsifikat „Kremanskog proročanstva“, jer je ChatGPT-ju bilo veoma teško da izađe na kraj sa dijalektom na kojem je originalni tekst pisan. „Za eks-Ju hitove smo imali strašno smešnu situaciju, jer su ljudi za stihove Plavog orkestra mislili da ih je sastavio ChatGPT. Sto posto glasova bilo je za to da se radi o falsifikatu. A za ono što je pisao ChatGPT mislili su da je original iako je bilo obratno“, uz osmeh navodi istraživačica sa Instituta za filozofiju.

ŠTA JE TO AUTENTIČNOST?

„Svaki pokušaj filozofskog razmatranja problema autentičnosti suočava nas sa jednim načelnim problemom – pitanjem šta se pod rečju ’autentičnost’ (u datom kontekstu) podrazumeva“, kaže za „Elemente“ dr Monika Jovanović, koja predaje estetiku na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Ona ističe da u estetici figuriše četiri ili pet različitih značenja pojma autentičnosti. „Prema prvom od njih, autentičnost je autorstvo, pa je tako neka slika autentično Pikasova ako ju je naslikao Pikaso. Prema drugom, autentičnost je bliska čitavom spektru kategorija kao što su izvornost, integralnost, autohtonost i uglavnom je u vezi sa regionom ili tradicijom u kojoj je delo nastalo. U vezi sa tim je i značenje autentičnosti kao tipičnosti i egzemplarnosti: iako je data slika nesumnjivo Pikasova, ta slika, ipak, nije jedna od onih po kojima je Pikaso prepoznatljiv (nije kubistička ili sl.). Štaviše, slika nekog Pikasovog učenika može biti više pikasovska od neke Pikasove slike.“

Autentičnost, prema dr Jovanović, takođe može značiti originalnost u smislu novine: slika može biti nesumnjivo Pikasova, i pikasovska, a da pritom ne donosi ništa novo generalno ili u odnosu na druge Pikasove slike. „Kada ovako postavimo stvari, jasno je da delo može biti autentično na jedan način, a da ne bude na drugi“, objašnjava naša sagovornica. Na kraju, ona navodi još jednu, prema njenom mišljenju, možda i najvažniju estetičku upotrebu ove reči, koja autentičnost dovodi u vezu sa iskrenošću i spontanošću. Tako bi se teza romantičarskog pesnika Vordsvorta „da je sva (dobra) poezija ’spontan izliv snažnih osećanja’ mogla shvatiti kao da se njome tvrdi da je autentičnost u direktnoj funkciji umetničke, odnosno poetske vrednosti“. Ovo poslednje shvatanje autentičnosti posebno je zanimljivo u kontekstu umetnosti koju stvara generativna veštačka inteligencija. Kako iza „slike“ Džejsona Alena ne stoji „spontani izliv snažnih osećanja“, pošto ju je stvarala bezosećajna i hladna mašina, onda tu ne može biti reči o autentičnosti, ma koliko slika bila, na prvi pogled, estetski zadovoljavajuća ili lepa.

„Autentičnost umetničkog dela se uglavnom dovodi u vezu sa originalnošću koja – najjednostavnije rečeno – predstavlja specifičan ’kvalitet’ dela koje je jedinstveno, verodostojno, koje postoji samo u jednoj verziji (odnosno u originalu) i nastaje kao proizvod kreativnog rada umetnika ili umetnice, odnosno nadarenog pojedinca, u određenim (istorijskim, društvenim i kulturnim) okolnostima“, objašnjava dr Ana Ereš, naučna saradnica pri Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. „Autentičnost je neodvojiva od autora ili autorke umetničkog dela koji ’garantuje’ njegovu autentičnost tako što, ako govorimo o vizuelnoj umetnosti, delu dodaje neki drugačiji, novi, samosvojan – autentičan – element ili aspekt, bilo da je reč o inovaciji u formi, materijalu, sadržaju ili idejnom aspektu umetničkog dela. Možemo reći da je autentičnost u umetnosti vezana za ideju individualnosti, pa se tako i kao pojam javlja u 18. veku i tokom vremena menja svoja značenja. Tokom 20. veka, u praksama različitih umetnika i umetnica autentičnost je često problematizovana, proglašavana prevaziđenom ili odbacivana. Pa ipak, autentičnost i danas opstaje kao jedna od centralnih vrednosti umetnosti u širem društvenom smislu.“

ZBOG ČEGA NAM JE AUTENTIČNOST TAKO VAŽNA?

Naučno istraživanje iz 2011. godine, koje je sprovela grupa neuronaučnika, pokazalo je da su se centri u mozgu zaduženi za zadovoljstvo aktivirali na poseban način kada je ispitanicima saopštavano da je slika autentična, u odnosu na slučajeve gde im je rečeno da se radi o falsifikatu. Drugim rečima, autentičnost značajno utiče na naš doživljaj umetničkog dela, a to može da pokaže i ovaj mali misaoni eksperiment. Zamislite da ste u muzeju i da oduševljeno posmatrate kolosalnu Moai statuu sa Uskršnjih ostrva, a da onda, naprasno, ipak shvatate da je reč o replici, iako prilično vernoj replici. Da li biste se osetili razočarano? Verovatno da. Ali zašto?

U primeru koji navodite radi se o artefaktu čija je autentičnost zasnovana na specifičnostima jedne kulture koja je navedene skulpture proizvela, što im daje izvesnu auru autentičnosti koja je savremenom posmatraču veoma važna zato što mu garantuje posebno iskustvo doživljaja ili upoznavanja sa istorijski i geografski udaljenom civilizacijom i njenim jedinstvenim artefaktima“, objašnjava ova istoričarka umetnosti. „Naša kultura neguje ovako shvaćen doživljaj umetničkog dela – kao jedinstveno estetsko ili kontemplativno iskustvo koje (p)održava ideju o realizaciji individualnosti kroz recepciju umetnosti, tj. kroz doživljaj umetničkog dela.“

Prema jednom viđenju, pojava veštačke inteligencije dovela je u pitanje način na koji razmišljamo o definisanju estetičkih pojmova, doživljavamo, tumačimo i vrednujemo umetnička dela

Dr Ereš ističe kako je autentičnost nešto što je uslovljeno društveno-istorijskim i kulturološkim faktorima. „Ideja o autentičnosti kao karakteristici umetnosti je kulturološki formirana, ona funkcioniše kao specifičan društveni konstrukt ili konvencija koja se menjala kroz istoriju.“ Drugim rečima, sasvim je moguće da naše shvatanje autentičnosti bude drugačije. U autorskom tekstu za magazin Aeon, južnokorejsko-nemački filozof Bjung-Čul Han pominje da je pre skoro dvadesetak godina izbio veliki skandal kad se ispostavilo da su skulpture čuvenih kineskih ratnika od terakote, koji su u tom trenutku bili izloženi u hamburškom muzeju, zapravo replike, a ne originali. Međutim, kako navodi ovaj filozof, po sredi je bio nesporazum, jer u Kini postoji drugačije shvatanje toga šta je kopija, tako da ako je replika verna originalu, onda vredi jednako kao i original. Na tom tragu, može se reći i da je, recimo, replika Partenona autentičnija od originala, jer je vernija onome kako je on nekada izgledao nego današnji (originalni) ostaci ovog velelepnog grčkog hrama.

„Originalnim ostacima prošlosti, bilo da govorimo o antičkim hramovima, srednjovekovnim freskama ili nakitu iz 16. veka, zbog autentičnosti pripisuje se kulturna vrednost, za razliku od njihovih preciznih replika ili kopija koje ne ’garantuju’ istorijsku autentičnost jer nisu jedinstvene i neponovljive. Budući da je pojam autentičnosti u umetnosti proizvod prosvetiteljstva, on predstavlja koncept i vrednost evropske kulture i umetnosti“, kaže za „Elemente“ dr Ereš. „Ovaj pojam ne postoji u različitim ne-evropskim kulturama, kao što nije postojao ni u antičko doba niti u srednjem veku u Evropi, ali moderna evropska kultura prepoznaje i dodeljuje autentičnost artefaktima koji su nastali u vremenima i u kulturama koje ovaj pojam ne poznaju, što potvrđuje da je on kulturološki determinisan.“

AKO JE UMETNIK MRTAV, ŠTA ĆEMO S ROBOTOM?

Kada govorimo o autentičnosti nekog umetničkog dela, neizbežno se nameće jedno važno pitanje: ko je onaj koji kreira značenje tog dela, odnosno ko je njegov privilegovani tumač? Da li je to autor? Francuski teoretičar Rolan Bart je pre više od polovine veka proglasio „smrt autora“, tvrdeći da značenje teksta ne određuje namera autora, već interpretacija onog ko čita. Dr Jovanović kaže da do ideje „smrti autora“ nije prvi došao Bart, već da su, nekih dvadesetak godina pre njega, predstavnici američke Nove kritike Berdsli i Vimsat argumentovali u prilog tezi da tekst ne znači „ono što je pisac hteo da kaže“. Ona dodaje da je ovo pitanje u savremenoj estetici još otvoreno. Međutim, kad se veštačka inteligencija „ubaci u ovu jednačinu“, stvari postaju još komplikovanije.

„Kad ChatGPT ili Midjourney nešto napravi, ko je to, u stvari, napravio? Da li algoritme treba trenirati kao autore? Ja bih rekao da značenje nastaje tek unutar nekakvog psihološkog i društvenog konteksta. Značenje ne postoji samo za sebe“, kaže za „Elemente“ dr Uroš Krčadinac, doktor nauka u oblasti softverskog inženjerstva, digitalni umetnik i dizajner, i profesor na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu. „Pisoar Marsela Dišana dobio je značenje tek onda kada ga je Dišan doneo u galeriju, nazvao ga Fontanom i tako hakovao umetničku scenu svog vremena. I kao što fabrika pisoara nije autor Dišanove Fontane, tako ni računarski programi nisu autori crteža i tekstova koje proizvode. Ako u oblasti algoritamske generativne umetnosti ima smisla govoriti o autorima, onda smo to svi mi zajedno, jer: 1) obezbeđujemo baze podataka za treniranje algoritama; i 2) biramo i razmenjujemo generisane crteže i tekstove kao njihovi urednici i kustosi.“

Drugim rečima, kako dr Krčadinac kaže, „kad ChatGPT piše, to pišemo svi mi zajedno“. Zašto? Zato što se današnji AI sistemi, poput ChatGPT-ja, treniraju nad podacima koje milijarde ljudi ostavljaju na internetu, a to su naši zajednički podaci. U tom smislu, problem autentičnosti i autorstva u umetnosti koju generiše AI ispostavlja se i kao ozbiljan društveno-ekonomski problem. Ovaj problem, ističe dr Krčadinac, „u suštini se svodi na pitanje: ko je vlasnik AI sistema? Ko je vlasnik trening setova, baza podataka za treniranje AI programa? Ko i kako prisvaja višak vrednosti koji se generiše na osnovu automatizovanih sredstva za proizvodnju? To su prava pitanja. Da li mi, obični ljudi, korisnici, možemo da utičemo na razvoj AI tehnologija? Da li se mi tu išta pitamo? Da li imamo pravo na deo dobiti koju ovi sistemi ostvaruju zahvaljujući našim podacima?“

Međutim, prema mišljenju ovog umetnika, trenutne AI tehnologije nisu zajedničke, nisu društvene, nisu demokratske, nego su u vlasništvu i pod kontrolom malobrojne korporativne elite. „Kako da tražimo svoj glas i svoj udeo u svetu automatizovane privrede? To su prava pitanja, pitanja društvene organizacije, a ne transhumanističke spekulacije o silicijumskom umu“, kaže dr Krčadinac, i dodaje: „Voleo bih da u javnim razgovorima o AI tehnologijama ne učestvuju samo programeri i biznismeni, nego i antropolozi, sociolozi, pisci, teoretičari kulture, umetnici, makroekonomisti, pravnici, istoričari, učenici, penzioneri, radnici i seljaci.“

KRAJ UMETNOSTI…

Druže, umetnost je mrtva. Gotovo je. AI je pobedila. Ljudi su izgubili“, pompezno je izjavio gospodin Alen (s početka naše priče), a preneo „Njujork tajms“. Međutim, da li su ljudi zaista izgubili bitku sa mašinama? „Iako u poslednjih godinu i po dana prisustvujemo svojevrsnom ’hajpu’ veštačke inteligencije i prikazivanju tehnološke raskoši i moći na njoj zasnovanih alata, ne bih rekao da čovečanstvo gubi neku veliku bitku, već pre da nam jedna tehnologija pokazuje koliko su površna i tanka znanja i vrednosti na koja se oslanja, čini mi se, veći deo naše aktualne, globalne civilizacije“, kaže za „Elemente“ Dobrivoje Lale Erić, jedan od koordinatora projekta EUropean Digital Deal, koji istražuje efekte ubrzane digitalne transformacije i novih tehnologija na demokratske vrednosti i sisteme, i pokretač dugogodišnje manifestacije art+science, koja spaja nauku i umetnost. „Ovaj primer, kao uostalom i mnogi drugi o kojima nas mediji svakodnevno izveštavaju, indikativan je u smislu da očigledno nismo spremni da se nosimo sa rezultatima i posledicama tehnologija koje osmišljavamo, a još više da su mnogi mehanizmi naših društava, uključujući i one izvan bilo kojih tehnoloških okvira, tek puki, opskurni prostori kojima vladaju lažni proroci ili vrednosti, kako je kome bliže.“

„Druže, umetnost je mrtva. Gotovo je. AI je pobedila. Ljudi su izgubili“, pompezno je izjavio gospodin Alen, a preneo „Njujork tajms“. Međutim, da li su ljudi zaista izgubili bitku sa mašinama?

Dr Ana Ereš smatra da se ova bitka, u izvesnom smislu, nikad nije ni odigrala. Ona ističe da je u umetnosti od sredine 20. veka izvedeno mnogo eksperimenata u kojima su mašine „angažovane“ da stvaraju umetnost. „Još je 1934. godine u njujorškom Muzeju moderne umetnosti priređena izložba Machine Art, koja je razmatrala odnos između umetnosti, tehnike i industrijske proizvodnje. Umetnici su tokom prošlog veka nalazili različite strategije da tehnologiju upotrebe na nekonvencionalne načine i tako proizvedu umetnička dela. Veštačka inteligencija je isto tako uključena u veliki deo savremene umetničke produkcije. U tom smislu, konkurencija između čoveka i mašine ne postoji. Umetnost uvek pronalazi načine da proširi svoje polje delovanja, da prihvati i prisvoji nove tehnologije“, objašnjava dr Ereš. „U isto vreme se, u velikom delu javnosti, i dalje održava mit o autentičnosti u umetnosti koji je zasnovan na manuelnoj veštini umetnika ili umetnice, što upućuje na to da je i sam pojam autentičnosti složen i da zbog svoje kulturološke uslovljenosti ima različita značenja u različitim društvenim kontekstima. Isto kao i umetnost.“

Dr Krčadinac poznat je po tome što se u svom stvaralaštvu često „igra“ sa veštačkom inteligencijom, što se, osim svoje manuelne veštine, oslanja i na digitalne alate. U septembru prošle godine, u Galeriji SANU u Beogradu, održana je njegova izložba „Kentaurski crteži“, koja je proizvod zajedničkog rada autora-umetnika i algoritma veštačke inteligencije. Na pitanje da li je veštačka inteligencija „alat ko i svaki drugi“, on kaže da „nijedan alat nije običan alat“. Drugim rečima, svaki alat utiče na delo isto koliko i umetnik, pisac ili muzičar. „Alati ne oblikuju samo naše stvaralaštvo nego i naše mišljenje i osećanje. Umetnost je oduvek bila neodvojiva od tehnologije. Pećinski crteži nastajali su uz pomoć nekakvih boja, nekakvih biljaka, zatim su to bile kičice i pera, potom kamere, fotoaparati i, naposletku, računari. U svakom od ovih perioda, umetnici su koristili maksimalne domete tadašnje tehnologije. Zato je sasvim prirodno i normalno da se današnji umetnici igraju najnaprednijim tehnologijama našeg vremena. Meni to ne predstavlja problem“, kaže za „Elemente“ dr Krčadinac. „Smeta mi to što nema više glasova koji se bore za to da ove tehnologije budu kolektivnije i demokratskije, da svi imamo više glasa i udela u njihovom razvoju. Alati su produžeci nas, ali smo i mi produžeci svojih alata.“

…ILI NEKI NOVI POČETAK?

„Umetnost osećamo bliskom, lekovitom, revolucionarnom, žudnom, transformativnom, osećamo je kao ’sekiru za zaleđeno more u nama’, ne zbog svoje tehničke perfekcije, ne zato što je nastala kao proizvod veštine kojoj se divimo, nego zato što dolazi iz nečije subjektivne svesti, nečijeg unutrašnjeg sveta, misaonog, emocionalnog i doživljajnog sveta koji nam je blizak ili čudesan, sveta koji pati, zavidi, raduje se i strepi, sveta kroz koji prodiru iste društvene sile koje prodiru i kroz nas“, ističe dr Krčadinac. Drugim rečima, ma koliko veštačka inteligencija da postane vešta, to nije dovoljno da nastane vrhunska i autentična umetnost – potrebno je nešto više. „Uzmimo kao primer Boba Dilana. Ne slušaš Dilana zato što tehnički dobro peva, nego zato što iz njega vrišti višak subjektivnosti, zato što se kroz njegovu svest, kao kroz prizmu, prelamaju sile koje prepoznaješ i u sebi“, objašnjava ovaj umetnik.

„Prema jednom viđenju, pojava veštačke inteligencije dovela je u pitanje način na koji razmišljamo o definisanju estetičkih pojmova, doživljavamo, tumačimo i vrednujemo umetnička dela. Iz te perspektive, takozvani AI art je revolucionarna pojava“, kaže dr Jovanović, i dodaje da će vreme pokazati da li će „veštački generisana umetnost“ zaživeti kao nova umetnička praksa i šta će to dalje implicirati. „U svakom slučaju, ne bi me čudilo da posledice ne budu onoliko razorne koliko se na prvi pogled čini. ’Ako se fotografiji dozvoli da dopuni umetnost u nekim njenim funkcijama’, govorio je svojevremeno Bodler, ’vrlo brzo će je potisnuti ili pokvariti i to zahvaljujući gluposti mnoštva koje je njen prirodan saveznik’, što se ispostavilo kao pogrešno predviđanje“, ističe ova estetičarka i zaključuje da je ponovno promišljanje problema autentičnosti uvek dobrodošlo, nezavisno od toga da li se sa pojavom „veštački generisane umetnosti“ nalazimo na istorijskoj prekretnici ili to nije slučaj.

Njena koleginica sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, dr Ereš, kaže da umetnost nije isključivo niti zatvoreno polje, već je, naprotiv, veoma otvorena i to posebno za nova saznanja i tehnologije. Isto tako, ona je okrenuta tradicijama i konvencijama umetničkih disciplina. „Drugim rečima, umetnost danas karakteriše veliki broj različitih pojava, mišljenja i njihovih ispoljavanja koji su često sučeljeni ili se razmimoilaze. U nekima od njih AI igra važnu ulogu kao vitalni saradnik u stvaranju umetnosti, redefinišući pojmove o autentičnosti i umetnosti uopšte“, ističe ova istoričarka umetnosti. „Uostalom, počeli smo razgovor od toga da se pojam autentičnosti u umetnosti menjao kroz istoriju. Imamo sreću da živimo u jednom od trenutaka u kome se takva promena dešava.“

Ovaj tekst originalno je objavljen u 36. broju časopisa Elementi.