„Umetnost je može da na svoj specifičan estetski način obradi neke probleme ili potencijalne izazove i suoči javnost sa njima. U tom smislu, ona je konceptualno otvorenija od nauke i spremna je da ide dalje od činjenica. Recimo, spremna je da nam ponudi projekciju moguće ili drugačije budućnosti kako bi nam otvorila novu perspektivu“

Razgovarao: Đorđe Petrović

Novosadski Kulturni distrikt bio je, od 16. do 18. maja 2024. godine, stecište umetnika, kustosa, istraživača i stručnjaka iz celog sveta koji se, svako iz svog ugla, bave jednom posebnom vrstom umetnosti – bio-artom. Sve njih u Novom Sadu okupio je Bio Art Forum, koji su, u sklopu međunarodnog projekta Bio Awaking, organizovali Centar za promociju nauke i Udruženje građana Reaktor. Na forumu se govorilo o različitim oblicima bio-arta, o perspektivama ove vrste umetnosti i izazovima sa kojima se ona suočava.

Prvo predavanje na ovom događaju održala je dr Polona Tratnik, svetski poznata slovenačka umetnica i filozofkinja i jedna od najpozvanijih osoba da govori o ovoj vrsti umetnosti, budući da se njom bavi kako praktično tako i teorijski. Dr Tratnik redovna je profesorka na Univerzitetu u Ljubljani, naučna savetnica na Institutu IRRIS i predsednica Slovenačkog estetičkog društva. Autorka je brojnih naučnih studija i monografija, kao što su Umetnost u savremenosti, Conquest of Body: Biopower with Biotechnology i Art as Intervention. Ujedno je i nagrađivana umetnica, čija su umetnička dela i projekti – poput Hair, Hair in Vitro, 37°C i Unique – izlagani u galerijama širom sveta, između ostalih, i na prestižnim umetničkim festivalima kakvi su Ars elektronika u Lincu i BEAP u Pertu.    

Povodom njenog nastupa na Bio Art Forumu u Novom Sadu, sa dr Tratnik smo razgovarali o tome šta je bio-art i u čemu se krije njegova specifičnost, kakvu ulogu ima umetnost spram biotehnologije, zašto manipulaciju živim sistemima doživljavamo kao neku vrstu hibrisa i kakav je odnos filozofije i bio-arta.

Možete li za početak da nam kažete šta je to bio-art?

Neka jednostavna definicija ovog pojma bila bi da on označava umetnost koja operiše organskom materijom, koja je živa u trenutku stvaranja umetničkog dela. Postoje i drugi termini čija se značenja u većoj ili manjoj meri preklapaju sa bio-artom, mada svaki od njih stavlja naglasak na neke od aspekata ovog pojma. Recimo, jedan od termina koji je u upotrebi je biotehnološka umetnost, mada ovaj pojam ima nešto uže značenje jer posebno apostrofira aspekat upotrebe biotehnologije u svrhe umetničke manipulacije živim entitetima. Terminom „biomedij“, na primer, naglašava se aspekat medijacije, mada u nauci ovaj termin ima sasvim drugačije značenje. Mislim da je bio-art najopštiji termin kojim se označava biotehnološka umetnost ili slična umetnost u kojoj se manipuliše živim entitetima, bilo in vitro, bilo in vivo, mada postoje i druge vrste manipulacije. To je verovatno glavna odrednica ovog pojma. Umetnik stoga mora da uloži poseban napor ne samo da stvori umetničko delo ili projekat, već i da održi u životu ove entitete i da brine o njima, mada je ponekad, iz umetničkih razloga, prinuđen i da ih uništi.

Šta je to što nam donosi manipulacija mikroorganizmima i živim sistemima u jednom umetničkom kontekstu?

Za bio-art kao polje umetničke delatnosti je specifično zapravo to što se razvio ili je počeo da se razvija kao odgovor na uspon biotehnologije i moć koju ona sobom nosi. Kada su mediji objavili da je prvi put sekvenciran genom, u javnosti se povela žestoka debata o tome kako ćemo sad moći sasvim da „pročitamo“ knjigu života, što će nam omogućiti da nad životom izvodimo prepravke i izmene kakve god poželimo. Naravno, dosta je mitologije bilo u vezi s tim otkrićem, ali mnogima je postalo jasno da stičemo neverovatnu moć kojom ćemo moći da intervenišemo u žive sisteme, što će doneti velike stvari, velike promene, ali i otvoriti brojna pitanja i probleme sa kojima ćemo morati da se suočimo: od etičkih pitanja do pitanja konkretne primene u različitim oblastima, kao što su, recimo, medicina ili poljoprivreda. Dakle, ja bio-art vidim kao odgovor na uspon biotehnologije i anticipaciju njenih posledica na društvo, odnosno na različite sfere i nivoe društva. Zato ponekad više volim da koristim termin biotehnološka umetnost, ali, kao što sam već rekla, on ima dosta uže značenje, tako da je bio-art termin koji ima nešto otvorenije značenje i može da obuhvati različite prakse koje imaju veze sa živom materijom i manipulacijom nad živim organizmima.

Jedno od pitanja na koja ste pokušali da odgovorite tokom vašeg predavanja bilo je: kakva je uloga umetnosti u odnosu na nauku i treba li umetnik da bude samo puki promoter biotehnologije? Možete li da nam kažete kako vi vidite ovaj odnos između umetnosti i nauke?

Kao neko ko ima bogato iskustvo rada sa istraživačima koji se bave biotehnologijom, utisak mi je da su spremni da razgovaraju i o najškakljivijim temama o etičkim aspektima primene biotehnologija, kao i da su otvoreni da saslušaju na koji način umetnost može da doprinese nauci. Posebno bih želela da naglasim to da se sfera nauke sve više otvara prema drugim disciplinama, uključujući tu i umetnost. Naravno, kad je u pitanju saradnja naučnih institucija ili timova sa umetnicima, postoji izvesna „opasnost“ da će naučnici od umetnika očekivati da samo komuniciraju ono do čega su oni (naučnici) došli u svom istraživanju, odnosno da će na umetnost gledati kao na nešto što je sporedno u odnosu na nauku. Baš zato je pred umetnicima važan zadatak ne samo da bolje ispregovaraju svoju poziciju unutar kolaboracije, već i da pokažu šta je ono što samo umetnost može da pruži. Ona je može da na svoj specifičan estetski način obradi neke probleme ili potencijalne izazove i suoči javnost sa njima. U tom smislu, umetnost je konceptualno otvorenija od nauke i spremna je da ide dalje od činjenica. Recimo, spremna je da nam ponudi projekciju moguće ili drugačije budućnosti kako bi nam otvorila novu perspektivu. Tu se krije njen doprinos, mada ja ne bih želela da se bavim propisivanjem toga šta bi trebalo da bude glavni cilj umetnosti i kako umetnici treba da ga ostvaruju, jer su umetnici različiti kao i njihovi pristupi. Ali, rekla bih da umetnost ima mogućnost kritičke intervencije, dok je možda nauka u drugačijoj poziciji, budući da mora da sledi određene protokole, da se oslanja na rezultate ranijih istraživanja i da radi u skladu sa ciljevima koji su prepoznati kao važni naučni, ali ujedno i važni društveni ciljevi. Umetnik ima slobodu da u taj diskurs unese nešto drugačije, nešto na šta drugi nisu obratili pažnju ili ga nisu smatrali toliko važnim, a što može dodatno da rasvetli neko pitanje.    

Pomisao da umetnici mogu da manipulišu živim organizmima i da se „igraju životom“ kod mnogih ljudi izaziva izvesnu odbojnost, pa čak i odvratnost. Izgleda da to još doživljavamo kao neku vrstu hibrisa, koja narušava prirodni ili božanski poredak stvari. S druge strane, slični eksperimenti u naučne svrhe deluju mnogo manje problematično. Kako vi gledate na to? Zašto i dalje postoji otpor prema ovim praksama u umetničke svrhe?

Mislim da je taj otpor uslovljen tradicijom i kulturom. Danas smo nekako prihvatili da nauka može da manipuliše telom ili nekim živim bićima, jer imamo neke standarde ili kriterijume koji možda nisu statični i nepromenljivi, ali su ipak neka vrsta smernica kojima verujemo. U današnjem sekularnom društvu imamo poverenje u nauku, verujemo da su naučnici ozbiljno i posvećeno proučavali svoj predmet istraživanja, da znaju šta rade, da su odgovorni i prema društvu i prema onima koji im obezbeđuju sredstva za ta istraživanja, da će morati da polože račune o tome što je urađeno itd. To nam pruža izvesnu sigurnost i zato imamo poverenje u to da kada naučnici vrše izvesne intervencije ili eksperimente nad živim bićima, da to čine za opšte dobro čovečanstva. Na primer, ako nam kažu da u oblasti regenerativne medicine moramo da sprovodimo eksperimente nad životinjama, u kojima će mnoge od njih da stradaju, mi ipak prihvatamo da je bolje da žrtvujemo neke životinje nego da odmah testiramo neki lek ili terapiju na ljudima. Razlog zašto nam je to prihvatljivo leži u tome što je medicina veoma važna za našu dobrobit i što od nje očekujemo pomoć onda kad nam bude potrebna.

Umetnost se, s druge strane, uglavnom ne smatra nečim esencijalnim za društvo, kao što je to slučaj s naukom. Od umetničkog dela se „tradicionalno“ očekuje da bude lepo, da nas opušta i smiruje, da nas pokreće na kontemplaciju, ali ne na agresivan i uznemirujuć način. Drugim rečima, iz te dosta raširene perspektive, umetničko delo ne bi trebalo da nas provocira pitanjima sa kojima ne znamo kako da se nosimo, a kamoli da nas suoči sa situacijama koje bi zahtevale „žive žrtve“. Naravno, tu postoji određena hijerarhija živih formi. Ako umetnost operiše nekim jednostavnijim organizmima kao što su, recimo, mravi ili nekim ćelijama, onda nemamo toliki problem da uništimo živ entitet jer te ćelije ne možemo da vidimo. Na neki način, mi ne živimo u istom svetu. Ali ako pređemo na neke životinje koje koristimo kao kućne ljubimce, tada nam se javlja empatija i tu već nastaje problem. Kad je reč o ljudskom telu problem je još veći, jer u vezi sa njim, barem u zapadnoj kulturi, još postoji određena predstava o njegovoj svetosti. To može odlično da se vidi, na primer, u odlukama etičkih komiteta. U okviru jednog našeg kolaborativnog umetničkog projekta koristili smo uzorak ljudske kose koji smo dobili od donora i uzgajali je u laboratorijskim uslovima. Ali pošto je to bila saradnja umetnosti i nauke, naučnici nisu mogli da urade svoj deo posla bez odobrenja etičkog komiteta, što je inače praksa kad su ovakvi eksperimenti u pitanju. Postojanje etičkih komiteta kao institucije takođe pojačava u javnosti taj osećaj sigurnosti i poverenja u nauku. To je naka vrsta semafora koji daje zeleno ili crveno svetlo naučnim projektima. Međutim, kad su odlučivali o tome možemo li da koristimo uzorak ljudske kose u umetničke svrhe, odgovorili su nam da nisu nadležni za umetnost. Ali pošto su moji saradnici, naučnici, morali da dobiju neku vrstu odobrenja, ljudi iz komiteta su nam rekli da odlučuju samo o biotehnološkom delu, dok će se o umetničkom uzdržati od suda. Taj postupak komiteta upravo pokazuje ovo što nazivam svetošću tela, jedne vrste podrazumevanog pravila da nema intervenisanja u telo ako to nije neophodno. A ta neophodnost je definisana višim ciljevima, što bi, ako je u pitanju biotehnološko istraživanje, trebalo da bude, u krajnjem slučaju, zdravlje. U slučaju umetnosti postavlja se pitanje: šta je njen viši cilj? Mogli bismo verovatno da kažemo da ona ima vrlo važnu ulogu u suočavanju ljudi sa određenim pitanjima. Na primer, bio-art ili biotehnološka umetnost ima vrlo važnu misiju da suoči ljude sa nekim pitanjima upotrebe biotehnologije koja naučnici možda među sobom još nisu otvorili ili se o njima nije raspravljalo na tako složen način i iz toliko različitih perspektiva. Na biotehnološkim projektima, po pravilu, ne učestvuju filozofi ili istraživači iz društvenih nauka, koji bi iz svog ugla mogli da problematizuju određene naučne postupke. Na primer, kada smo 2009. godine tražili pozitivno mišljenje etičkog komiteta u Sloveniji o mom projektu Hair in vitro, u sastavu ovog komiteta nisu bili ni filozofi niti ljudi iz društvenih nauka, iako je bilo teologa. U trenutnom sastavu, od 21 člana, ima jedan filozof, jedan psiholog i jedan teolog. Mislim da je veoma važno da u etičkim komitetima ima mesta i za filozofe i naučnike koji se bave društveno-humanističkim disciplinama.

Zadatak umetnosti je, između ostalog, da postavlja pitanja, da menja perspektivu, pa i okvir u kom se razmišlja o nekom problemu. To je takođe i zadatak filozofije. Kako vi, kao neko ko je ujedno i umetnik i filozof, vidite odnos filozofije i bio-arta?

Umetnici koje cenim i projekti koje smatram vrednim, a spadaju u bio-art ili biotehnološku umetnost, često se bave filozofskim pitanjima. Ali filozofija govori o ovim pitanjima na drugačiji način. Dakle, to su različite vrste diskursa i različiti načini pristupa problemu. S jedne strane, umetnik, čak i ako razmišlja o filozofskim pitanjima, želi da svojim delom ili projektom postigne određeni estetski rezultat, nešto što bi moglo da bude doživljeno čulima, što bi vas odmah suočilo sa nekom situacijom i ona bi vam postala jasna. Filozofsko pitanje moglo bi vrlo jasno da bude predstavljeno u tom smislu. Naravno, moglo bi da bude složeno i da ne daje jednoznačan odgovor, ali bitno je da nas umetnost vodi u estetsku konfrontaciju. Filozofija je, s druge strane, drugačija. Ona je jedna vrsta nauke koja teži opštosti i oslanja se na pojmove, tako da kad razmatra neki problem, ona se često poziva na koncepte nekih prethodnih filozofija, nastalih u drugačijem kontekstu, pa ih onda povezuje sa novim konceptima i sagledava iz drugog ugla. Dakle, iako su u nekom smislu slične, filozofija i umetnost se prilično razlikuju.