„Nasuprot današnjem vremenu koje nas, kako simbolički tako i fizički, guši, pritiska nam grudi, otežava nam govor i disanje, majčina dušica predstavlja prirodni lek koji je važan deo našeg kulturnog nasleđa.“

Razgovarao: Đorđe Petrović

„Neverovatno, čak se dovde oseti kako miriše“, kaže Nikola Radosavljević, dok sedimo na klupi u Botaničkoj bašti „Jevremovac“, nedaleko od njegove instalacije u obliku crne, drvene kućice. U njoj je, na mekanoj podlozi od osušenog čaja majčine dušice, udobno smeštena neobična knjiga, na čijim stranicama su grafičkom tehnikom suve igle izvezene reči.

Pomenuti rad nosi ime Thymus serpyllum, što je latinski naziv za majčinu dušicu, i bio je deo izložbe Preplitanja, koju je u Botaničkoj bašti, od 25. septembra do 31. oktobra, organizovao Centar za promociju nauke. Ova izložba, održana u sklopu devetog izdanja art+science festivala, omogućila je posetiocima da kroz različita interaktivna iskustva istraže lepotu, kompleksnost i međuzavisnost prirodnih sistema, kao i ulogu čoveka u njihovom narušavanju. Ova isprepletenost različitih ekosistema, kako prirodnih tako i društvenih, tematizovana je i u Nikolinoj instalaciji, u kojoj su posetioci mogli da uživaju ne samo vizuelno, već i čulom dodira i mirisa, dok im majčina dušica ostavlja lepljivi, mirišljavi trag na prstima.

Nikola je višestruko nagrađivani grafičar i vizuelni umetnik. Doktorirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu na temu knjige umetnika i novomedijskih grafičkih praksi. Do sad je učestvovao na više od 200 kolektivnih i organizovao 41 samostalnu izložbu u zemlji i inostranstvu. Nedavno je, na 23. međunarodnom trijenalu grafike u Krakovu, osvojio Art European Prize – jedno od najprestižnijih svetskih priznanja u oblasti grafičkih vizuelnih umetnosti.

Povodom izložbe Preplitanja, u zelenom ambijentu Botaničke bašte „Jevremovac“, sa Nikolom smo razgovarali o njegovoj instalaciji Thymus serpyllum i svetovima koji se prepliću pod njenim crnim krovom.

Kako ste se odlučili za jedno ovakvo umetničko rešenje?

Kad umetnik počinje da stvara neki rad, mora da uzme u obzir i prostor u kojem će on biti izložen, što je u ovom slučaju Botanička bašta „Jevremovac“. Ona nije galerijski prostor, već otvoren ambijent i, u tom smislu, neuslovan za bilo kakvu vrstu statične vizuelne umetnosti. Zato mi je u startu bilo jasno da to delo treba da bude nešto što je interdisciplinarno, eksperimentalno i dinamično, nešto što je podložno promeni. Osim izložbenog prostora, trudio sam se da se rad uklopi i u temu same izložbe, a to su preplitanja. Ona su možda i ključni element od kojeg sam krenuo, jer se u Bašti sve prepliće. Ona je ekosistem u ekosistemu. Bašta je odvojena jedinica usred Beograda, koji je beton, a on se opet nalazi usred dosta veće, mahom zelene Srbije. To su sve mikronarativi u mirkonarativu, tako da sam se opredelio za takvu narativnu formu.

„Svi smo danas isprepleteni, svi smo uvezani. Jedno bez drugog ne funkcioniše. Ako se u ekosistemu jedan element pomeri, ostali moraju da se remodifikuju ili će propasti.“

Rad Thymus serpyllum takođe se nastavlja na čitavu seriju radova, započetu još 2019. godine, koja kombinuje lekovito bilje sa knjigama kao objektima. U ovom slučaju koristio sam majčinu dušicu. Pošto često imam običaj da u procesu stvaranja koristim svoja intimna, lična i porodična sećanja, memorabilije, u ovom radu polazim od prvog kontakta sa prirodom koji sam imao kao dete, a koji vezujem za majku – majku kao roditelja, ali takođe i majku kao prirodu. Sećanje na taj prvi dodir trave, koje se u ovom slučaju evocira dodirivanjem majčine dušice, čiji miris ostaje dugo na prstima a uljani trag se teško ispira. Ja sam za potrebe ovog rada iskoristio pet kilograma majčine dušice i još četiri kilograma drugog organskog materijala da se napravi knjiga. To je čak devet kilograma lekovitog materijala.

Zašto ste koristili baš majčinu dušicu? Kakvu simobliku ona nosi?

Koristio sam, zapravo, seme majčine dušice i njen osušen i usitnjen list, od koga se pravi čaj. Interesantno je da ukoliko list majčine dušice krene da truli pod uticajem vlage, samo seme krene da cveta. Dakle, jedno može da se hrani drugim. Upravo to biološko i biohemijsko preplitanje između ta dva elementa navelo me je da uvidim međuzavisnost, da jedno bez drugog ne mogu. U samoj knjizi, koja je sastavni deo rada, tehnikom suve igle ispisana je, na engleskom jeziku, rečenica WITHOUT YOU I AM NOTHING, što znači „bez tebe ne postojim“ ili „bez tebe sam ništa“. Svi smo danas isprepleteni, svi smo uvezani. Jedno bez drugog ne funkcioniše. Ako se u ekosistemu jedan element pomeri, ostali moraju da se remodifikuju ili će propasti.

Za izradu knjige koristio sam celulozni papir koji je organskog karaktera, vezivna tkiva su mu potpuno organska, tako da predstavlja jednu vrstu hranljive podloge semenu majčine dušice koja se nalazi u ovoj kutiji. Vremenom, pod uticajem vlage i svih onih prljavština i bakterija koje se nalaze na rukama posetilaca koji knjigu listaju, ona će u jednom momentu samu sebe „pojesti“. Pretvoriće se u neku vrstu dodatnog đubriva koje će, zajedno sa listom, prehraniti seme. Na kraju će iz te kutije koja ima oblik kuće, doma, krenuti da raste jedna potpuno nova biljka. Tim postupkom prepliću se različiti elementi, mrtvo i živo, vidljivo i nevidljivo. Drugim rečima, without you I’m nothing.

Vaš rad, kao što ste već spomenuli, predstavlja rekonstrukciju sećanja iz detinjstva na momente provedene sa majkom na selu, u prirodi. Šta ovo sećanje za vas predstavlja?

U ovom radu ne želim da dozvolim da to sećanje postane nešto porozno, da nestane i da se izgubi. Mislim na sećanje kada smo mi zajedno, kao porodica, iz grada odlazili na selo, kako bismo uspostavili kontakt sa onim što je „realna priroda“, pa i onim što je naša, ljudska priroda. Botanička bašta, s druge strane, nalazi se u samom centru Beograda i predstavlja jedno zeleno pribežište okruženo betonom i gradskom vrevom. Naravno, pitanje je koliko Beograđana je zaista doživljava kao utočište. Kako se vremenom Beograd sve više širi i raste tako Bašta, na izvestan način, postaje sve manja i manja. Ona kao da više ne može da „primi“ Beograd u sebe, što je veoma opasno. U centru Njujorka, na primer, nalazi se ogroman Central park, koji je veličine Beograda. Zato mislim da je, ako već pravimo ovakve paralele, oduzimanje tog prirodnog, zelenog resursa čoveku, u nekom smislu, oduzimanje jedne vrste slobode i prava na njegovu upotrebu. Ne govorim sad u kontekstu uništavanja prirodnog resursa, jer je prirodu nemoguće uništiti, ona se uvek sama revitalizuje. Ali oduzimanje mogućnosti velikom broju ljudi da im ona bude pristupačna zaista predstavlja problem. Ovaj rad pokušava da posetiocima izložbe, na jednom malom uzorku, pokaže kako priroda funkcioniše i ponovo ih, na jednom mikroplanu, poveže sa njom.

U vašem stvaralaštvu neretko se osvrćete na svoje odrastanje, porodicu i porodične odnose. U tom smislu, ni rad Thymus serpyllum nije izuzetak.   

Uvek  polazim od onoga šta najbolje poznajem, a to su, prvenstveno, ljudi koji su me podigli i sa kojima sam odrastao. Moja porodica. Ona je takođe, kao osnovna jedinica društva, jedna vrsta njegovog ogledala, „država za sebe“. U njoj se, kao i u državi, prelamaju različiti politički, socijalni i istorijski konteksti, mešaju se različita nasleđa i različiti narativi. Moj rad zato koristi naziv „majčina dušica“, koji u našem, srpskom nasleđu označava, osim lekovite biljke, „majčinog sina“ ili „majčino dete“. Reč je, dakle, o velikoj, sasvim prirodnoj ljubavi majke prema detetu, o brizi za njegovu dobrobit i razvoj. Ovde istražujem i pojam majke kao države, koja bi trebalo da predstavlja jednu sigurnu zonu i bezbedno mesto za svoje građane, simboličku decu. Zato se postavlja odmah pitanje koliko smo mi kao građani, pa i mi kao mladi umetnici, zaštićeni od strane države.

Osim ove simbolike, od majke preuzimam i tehniku izrade knjige, tehniku veza. Ona je na belim muškim košuljama vezla belim koncem amblem, jednu vrstu pokrstice, koji je bio vidljiv samo dodirom, što je tradicija koja se dugo održala u zlatiborskom kraju. Knjigu sam zato realizovao u ovoj tehnici, probadajući iglom papir iznova i iznova, što prelazi u jedan oblik mantre, oblik meditacije. To je za umetnika jedna vrsta mentalnog transa, zato što da bi se tako nešto izvelo koncentracija mora da bude na veoma visokom nivou i svaki ubod na savršenom mestu, što je gotovo nemoguće izvesti. Naročito za mene, kao nekome ko je odrastao devedesetih godina, sa svom anksioznošću i neizvesnošću koja moju generaciju prati sve do danas. Za razliku od mojih roditelja, koji su odrasli u jedno mirnije i stabilnije vreme, pa su zato veština i koncentracija moje majke neuporedivo bolji od mojih.

Osim toga što simbolizuje „majčinog sina“, majčina dušica je naziv za jedan od retkih čajeva koji olakšava disanje i opušta disajne puteve. Nasuprot današnjem vremenu koje nas, kako simbolički tako i fizički, guši, pritiska nam grudi, otežava nam govor i disanje, majčina dušica predstavlja prirodni lek koji je važan deo našeg kulturnog nasleđa.

Ali priroda uopšte, pa i ljudska priroda, nažalost, pored ove brižne, majčinske, ima takođe i svoju agresivnu i osvajačku stranu. Kako u svom radu rasvetljavate tu njenu mračnu stranu?

Kad sam radio na umetničkom projektu „Lekovita soba“, koji je bio preteča rada Thymus serpyllum, posuđe u kome sam čuvao prokuvane čajeve postalo je jedna vrsta prirodnog borbenog poprišta. I to sasvim slučajno, bez ikakve moje svesne namere. Naime, za jednu izložbu koristio sam šerpice, koje je moja porodica sačuvala posle ratova devedesetih, i napunio ih prokuvanim čajevima. Nakon dve nedelje, nazvali su me galeristi i uspaničeno mi saopštili da se čaj u šerpicama ubuđao. Kad sam došao, shvatio sam da nije reč o buđi – čaj je zapravo procvetao. I to sam od sebe. Posetioci koji su u tu inicijalno sterilnu prostoriju ulazili, doneli su sa sobom razne mikroorganizme, a pod uticajem svih tih isparenja koja su se danima akumulirala u njoj, na površinu čaja spustili su se virusi i bakterije i tu su se zadržali. Cvetanje je krenulo, stvorila se jedna živopisna pokorica. Nastalo je jedno nevidljivo bojno polje između, s jedne strane, čaja, koji simbolizuje lekovitost i zdravlje, i, s druge strane, bujajućeg sveta bakterija i virusa, koji preti da to isto zdravlje naruši.

U mom radu često imam potrebu da ukažem i na apsurdnost i licemerje našeg odnosa prema ratu, odnosno na činjenicu da ćemo, s jedne strane, pozivati ljude na negovanje tela i gajiti kulturu tela, voditi računa o ishrani, higijeni i zdravlju, a onda će neko negde uzeti oružje i ubiti nekoga ili pozivati na nečije ubistvo. Meni je, zaista, kao živom biću, neprihvatljivo i nerazumljivo da neko oseća potrebu da poništi postojanje drugog čoveka. Ili da o nečemu takvom ne govori. Sadimo biljke, pošumljavamo, pozivamo na očuvanje naše planete i živog sveta, dok paralelno ćutimo na to što je u nekom mestu, na istoj toj planeti, u jednom danu izginulo nekoliko hiljada ljudi. Dok govorimo o tome kako pokušavamo da suzbijemo nasilje, istovremeno živimo usred jednog.