U Srbiji se na godišnjem nivou proizvede između 6.000 i 9.500 tona postindustrijskog tekstilnog otpada, a svaki stanovnik Srbije generiše oko 15kg tekstilnog otpada, uključujući i tekstil iz domaćinstava, koji u velikoj meri završava na deponijama. Ovo je bila tema radionice EkOtisak u Rektoratu Univerziteta u Novom Sadu.

U glavnom amfiteatru Rektorata Univerziteta u Novom Sadu, u četvrtak, 24. februara, održana je radionica Održiva moda – zašto brza moda nije rešenje?, u okviru projekta EkOtisak. Na radionici je bilo reči o našim modnim navikama, od čega se pravi odeća koju nosimo, i šta je to brza, a šta spora moda. 

U Novi Sad su ovom prilikom stigli stručnjaci i aktivistkinje koje se iz različitih uglova bave temom održive tekstilne industrije i mode: dr Maja Radetić, redovna profesorka na Katedri za tekstilno inženjerstvo Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, i Marija Radaković, modna novinarka, autorka i voditeljka podkasta u okviru f.fm platforme (Udruženje za održive inicijative). 

Uz njihovu podršku, tokom različitih modula radionice, učesnici su se bavili pitanjima kako modna i tekstilna industrija doprinose klimatskim promenama i koji su sve mogući pravci delovanja da bismo bili korak bliže održivoj modi. 

Prof. dr Maja Radetić govorila je o izazovima i istraživanjima u oblasti ekologije u tekstilnoj industriji, kao i o tekstilnom otpadu. “Procenjuje se da se u Srbiji na godišnjem nivou proizvede između 6.000 i 9.500 tona postindustrijskog tekstilnog otpada. S druge strane, svaki stanovnik Srbije generiše oko 15kg postpotrošačkog tekstilnog otpada, uključujući i tekstil iz domaćinstava, koji u velikoj meri završava na deponijama. Dosad, organizovanog sakupljanja, sortiranja i reciklaže tekstilnog otpada u našoj zemlji nije bilo. “

Postoje primeri dobre prakse, naglasila je dr Radetić, kao što je Francuska, koja ima organizovan sistem sakupljanja tekstilnog otpada. Tamo je preuzet model koji podrazumeva produženu odgovornost proizvođača: proizvođač je do kraja životnog veka proizvoda odgovoran za svoj proizvod.

Spora moda je podrazumevala dve, najviše četiri kolekcije godisnje. Međutim, pojava brza mode donela je značajne promene, proizvodnju ogromne količine odevnih predmeta. Kako je istakla dr Radetić, danas se na globalnom nivou proizvede između 90 i 100 milijardi odevnih predmeta godišnje. Predviđanja su da će, ukoliko se nastavi ovakav rast stanovništva i predviđena stopa ekonomskog rasta, do 2030. godine na godišnjem nivou u svetu biti generisano oko 150 miliona tona tekstilnog otpada, i to samo od odeće. „Problem koncepta brze mode je što to nije kvalitetna odeća, dizajnirana je tako da izdrži sedam do osam pranja i nakon toga završi najčešće sa komunalnim otpadom.„

Na radionici su predstavljeni i rezultati dela ankete, koju je sproveo Filozofski fakultet u Novom Sadu u okviru projekta EkOtisak. Ona ispituje svakodnevne navike građana i procenjuje načine na koje se one reflektuju na ugljenični otisak kao svojevrsni trag koji svako od nas ostavlja na planeti. Na pitanja koja se tiču odevanja, 62% ispitanika odgovara da kupuje odeću od prirodnih materijala, 26% bira odeću na osnovu izgleda, a 12% je odgovorilo sa „ne, jer joj je cena značajno veća.“ Po pitanju reciklaže, 23% ne zna kako se reciklira odeća, dok čak 57% višak odeće donira u dobrotvorne svrhe.

U poslednjem segmentu radionice, kroz zajednički rad i moderiranje Marije Radaković, bilo je reči o temama proizvodnje, potrošnje i izazova/rešenja u vezi sa brzom modom na individualnom i kolektivnom planu, a učesnici su diskutovali i zajednički razrađivali različite uloge i scenarije za akciju, na ličnom i globalnom planu.

„Modna industrija je u samom vrhu svetskih zagađivača“, napominje Marija Radaković, jedna od inicijatorki i novinarki f.fm platforme. „Moguće rešenje je smanjenje proizvodnje, razmišljanje o alternativama, načinu proizvodnje i vrsti materijala, jer je danas 60% garderobe izrađeno od poliestera. Poliester nastaje suštinski od iste sirovine kao i plastična čaša, a to je sirova nafta. Još jedno od mogućih rešenja je i prelazak na sistem cirkularne ekonomije, gde postoji upravljanje otpadom i vraćanje viškova opet u sistem. Važna tema kada pričamo o održivosti modne industrije jesu i dostojanstveni uslovi rada i dostojanstvene zarade.“

Održivost postaje sve važnija i glasnija tema i svi modni brendovi prepoznaju da je i potrošačima veoma važno pitanje održivosti. Međutim, kako Radaković naglašava, mnogi brendovi, posebno velike modne kompanije, zloupotrebljavaju taj termin reklamirajući svoje proizvode kao održive, a da oni to nisu. To je fenomen takozvanog green washinga, odnosno lažnog zelenog marketinga, koji zloupotrebljava održivost u promotivne svrhe i zarad sticanja većeg profita. „Kada je reč o ekološkom načinu poslovanja, uvek je preporuka birati male lokalne proizvođače“, istakla je Radaković. „Ono što generalno jeste budućnost modne industrije, to su biomaterijali, odnosno biorazgradivi materijali, a to je i dalje grana koja je u razvoju.“