„Moj rad predstavlja jednu vrstu kompromisa: on koristi savremenu tehnologiju kako bi predstavio nešto što se ne može videti golim okom i pomaže nam da razumemo neverovatne sposobnosti biljaka. On je izraz nade da će nas u budućnosti tehnologija spajati sa prirodom, a ne razdvajati od nje“
Razgovarao: Đorđe Petrović/ Foto: Marko Risović
U sredu, 25. septembra, otvoreno je deveto izdanje art+science festivala, koji u Botaničkoj bašti „Jevremovac“ organizuje Centar za promociju nauke. Centralni događaj ovogodišnjeg festivala svakako je izložba Preplitanja, koja vas poziva da, od 25. septembra do 31. oktobra, kroz različita interaktivna iskustva istražite lepotu i složenost prirodnih mreža, osetite međuzavisnost živih sistema i promislite o našoj ulozi u stvaranju harmoničnijeg suživota između prirode i tehnologije. Jedan od najupečatljivijih i tehnološki najkompleksnijih radova na ovoj izložbi je instalacija Prirodna rezonanca, jedna vrsta „čudesnog portala“ koji vam, kombinujući nauku i umetnost, omogućava da zaronite u tajni život biljaka.
Autorka ove instalacije je srpsko-kanadska vizualna umetnica i naučnica Sanja Šikoparija. Sanja je rođena u Beogradu, ali je odrasla u Vankuveru, u Kanadi, gde je studirala dijetetiku, interdisciplinarnu oblast u kojoj se ukrštaju ishrana i medicina, na Univerzitetu Britanska Kolumbija. Zatim je završila dupli master iz oblasti održivog razvoja i politike hrane u Evropi, na Univerzitetu u Kopenhagenu i na Univerzitetu u Korku. U okviru datih studija, Sanja je imala priliku da boravi u Indiji i Boliviji u sklopu naučnog istraživanja iz oblasti ishrane. Vreme je provodila u selima bez struje i vode, istražujući život lokalne zajednice i pokušavajući da se dublje poveže sa prirodom. Nakon toga, osetila je potrebu da, prvi put, i formalno studira umetnost, tako da je upisala doktorske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.
Povodom izložbe Preplitanja, u predivnom ambijentu Botaničke bašte, sa Sanjom smo razgovarali o njenoj instalaciji i neophodnosti ponovnog uspostavljanja veze sa biljnim svetom, ali i o umetničkom projektu Living Data, koji je ovog proleća izlagala u Barseloni.
Vaša instalacija Prirodna rezonanca vrlo je tehnološki zahtevna. Sastoji se od gomile senzora koji registruju interakciju biljaka sa okolinom, kompjutera i tri ogromna LED panela. Možete li da nam kažete kako ona funkcioniše?
Ja koristim povratne biološke informacije iz prirode, tzv. bio-feedback, da stvaram imerzivne umetničke instalacije. Prirodna rezonanca koristi podatke prikupljene pomoću modularnih senzora kao input, na osnovu kojeg se kreira vizualni prikaz. Ovi senzori registruju elektromagnetne signale koje biljke konstantno odašilju u komunikaciji sa okruženjem, odnosno sa drugim biljkama, životinjama, insektima i ljudima. Pošto su ovi signali vrlo slabi, pojačivači signala su instalirani kako bi senzori mogli da registruju i najmanje promene. Iako na ove signale utiče mnogo drugih faktora, kada se mi ili neka druga životinja približimo biljkama, one reaguju na to i senzori tu reakciju mogu da „osete“. Naravno, ne tvrdim ovim radom da biljka razmišlja ili nešto svesno radi. Ja samo pomoću naučnih metoda snimam ove signale, zatim se oni, uz pomoć veštačke inteligencije, obrađuju na mom računaru i pretvaraju u vizualnu reprezentaciju koju vidite na ekranima, odnosno LED panelima. Ako posmatrate dovoljno dugo panele, primetićete da se vizuali na njima gibaju, menjaju, da na neki način „dišu“, a ako napravite neki pokret koji biljka, a potom i senzori, registruju, na ekranu možete da vidite promene, ponekad čak vrlo intenzivne, nalik eksplozijama. To je sve, zapravo, umetnička predstava signala koji emituju biljke dok komuniciraju sa svojim okruženjem. Ja sam se samo potrudila da taj nevidljivi, skriveni život biljaka učinim vidljivijim i pristupačnijim kroz jednu interaktivnu instalaciju.
Zbog čega vaša instalacija istražuje odnos između biljaka i njihovog okruženja, na kraju, i odnos između biljaka i ljudi, tj. posmatrača? Šta ste želeli time da postignete?
Ideja mi je bila da pokušam da nas ponovo povežem sa biljkama i prirodom. Verujem da smo ranije, kad nismo bili izloženi ovako konstantnoj digitalnoj stimulaciji od strane raznoraznih uređaja, bili mnogo osetljiviji na prirodno okruženje i imali bolju povezanost sa biljnim svetom. Danas smo se poprilično otuđili od njega. Moj rad je jedna vrsta interfejsa koji nam omogućava da uvidimo koliko je život biljaka kompleksan i koliko i mi sami svojim prisustvom utičemo na njega. Ideja je da pomoću Prirodne rezonance, za to kratko vreme koje provedemo ispred nje, probamo da osvestimo nešto što smo nekada znali, što svako dete zna i oseća, a što smo izgubili – ili gubimo sve više. Biljke su, u stvari, originalni senzori. One su prvobitni IoT (Internet of Things), jer sve vreme primaju i razmenjuju podatke. Mnogo toga što nam pruža tehnologija – za čiju proizvodnju i održanje se troši mnogo resursa, energije i zagađuje životna sredina – možda bi mogla da nam obezbedi biljka, ako bismo uspeli da je „saslušamo“. Moj rad zato predstavlja jednu vrstu kompromisa: on koristi savremenu tehnologiju kako bi predstavio nešto što ne može da se vidi golim okom i pomaže nam da razumemo tajni svet biljaka i njegove neverovatne sposobnosti. On je izraz nade da će nas u budućnosti tehnologija spajati sa prirodom, a ne razdvajati od nje.
Koliko je ambijent Botaničke bašte „Jevremovac“ važan za doživljaj vaše instalacije?
Prirodnu rezonancu sam izlagala i ranije, ali ovo je prvi put da smo je instalirali na otvorenom. Naravno, potpuno je drugačiji doživljaj kad je vidite u jednom prirodnom okruženju. Instalaciju smo dizajnirali tako da kada je sunčano i kada se jasno vide senke, sam rad izgleda poluprozirno i prirodno se uklapa u ambijent. Ali ne potpuno. Želela sam da se vide metalne i prave ivice panela, nisam htela da ih kamufliram kačenjem biljaka ili na neki drugi način. Cilj je, dakle, bio da se, sa jedne strane, instalacija utopi u pejzaž, ali da, s druge strane, sve vreme imamo svest o tome da je to tehnologija i da nemamo način da sve ovo izvedemo bez nje. Želela sam da navedem ljude na preispitivanje: da li mogu da dobiju isti ovakav efekat ukoliko samo sednu ispred nekog drveta i počnu da meditiraju, oslonjeni na korenje i travu ispod njihovih prstiju.
Ideja mi je bila da ovaj rad bude estetski privlačan, ali ujedno i provokativan. Međutim, njegovo instaliranje van galerijskog prostora bilo je veoma izazovno, budući da rad treba da stoji napolju više od meseca dana, i to usred oktobra, koji je obično najkišovitiji mesec u godini. Zato bih iskoristila ovu priliku i da se zahvalim kompaniji PoletLED Srbija, sa kojom već duže vreme sarađujem u procesu kreiranja umetničkih radova, i bez čije podrške ova instalacija na otvorenom ne bi mogla da se realizuje.
Prirodnu rezonancu razvijali ste paralelno sa projektom Living Data, koji ste ove godine izlagali u Barseloni. Možete li da nam kažete nešto više o njemu?
Kao i Prirodna rezonanca, projekat Living Data takođe koristi podatke prikupljene pomoću senzora kao input na osnovu kojeg kompjuter kreira imerzivne vizualizacije. Ali za razliku od Prirodne rezonance, gde se podaci dobijaju na osnovu signala koji emituju biljke, input u projektu Living Data dolazi od ljudskog mozga. Ja sam, naime, sa kompanijom Starlab dizajnirala specijalne EEG kape od biorazgradivog materijala koje, kada se stave na glavu, snimaju rad mozga dok, recimo, konzumiramo hranu koja nam se dopada. Ti registrovani biosignali mozga se zatim, uz pomoć veštačke inteligencije i neuralnih mreža, interpretiraju kao određene emocije i, na kraju, pretvaraju u vizualni prikaz na ekranu. Drugim rečima, posetilac koji stavi ovu EEG kapu na glavu, može u realnom vremenu da posmatra vizualizacije njegovih emocija dok, na primer, jede. Living Data, na neki način, poziva posetioce da istraže i iznova promisle vezu između mogućnosti savremene tehnologije, hrane i naših emotivnih odgovora na nju, da bi, na kraju krajeva, bolje razumeli same sebe i svet koji nas okružuje.